Реч је о следећим насловима:
Хajдегер, Мартин Битак и вријеме ; превео с немачког Хрвоје Шаринић. -Загреб : Напријед, 1985. -510 стр. ;Превод дела: Sein und Zeit.Ова књига немачког филозофа Мартина Хајдегера (1889–1976), по мишљењу многих, најзначајније је филозофско дело у 20. веку. Полазећи од основне теме свог учења – питања о битку бића као таквог и у целини, и крећући се у својим истраживањима по најразноврснијим областима – уједно разматрајући целокупну историју филозофије и културе, Хајдегер настоји да успостави последњи основ свега постојећег и свег нашег знања о битку. Својим идејама ова књига утицала је и утиче не само на савремено филозофско мишљење већ и на бројне науке – медицину, теологију, уметност...
Хајдегер, Мартин Шумски путеви Зец, Божидар - преводилац // Бимел, Валтер - аутор додатног текста Београд : Плато, 2000 324 стр. ; 21 цм (Библиотека "На трагу" ; 39); превод дела: Holzwege.
Филозофија је пут који стоји пред нама, али такав пут који смо ми већ некако прешли, иначе се не бисмо знали кретати њиме". То је само једно од многих одређења филозофије које налазимо у Хајдегеровом делу и које можемо реконструисати из његова мишљења. У овом делу то одређење је и некако конкретизовано. То није само један пут, него се ради о мноштву путева, и то врло магловитих и замрачених ...
Рецензија
Путеви и странпутице
"Филозофија је пут који стоји пред нама, али такав пут који смо ми већ некако прешли, иначе се не бисмо знали кретати њиме". То је само једно од многих одређења филозофије које налазимо у Хајдегеровом дјелу и које можемо реконструисати из његова мишљења.
У дјелу које се налази пред нама то одређење је и некако конкретизовано. То није само један пут, него се ради о мноштву путева, и то врло магловитих и замрачених. Но, ми смо их ипак "некако" прешли, јер се евидентно крећемо њима, а то не бисмо могли да "некако" не знамо за њих и не знамо за њихов правац. Но то знање нипошто није ни научно, ни филозофско, ни строго рационално. Оно је мутно и нетранспарентно, али ипак "некакво знање". Зато те путеве Хајдегер назива "шумским". То су прастаре шумске стазе које познаје само чувар шума и сами аутентични становници из близине шума, а сваки дошљак ће обавезно залутати ако крочи тим путевима. Он већ те путеве не зна и за њега су опасни. Holz је старо име за шуму, дие Wegs-путеви, али у спрези са овом старом њемачком ријечју Holz, они онда значе и странпутицу.
Јер, нема пута који и не заводи, нема стазе која такође не води и до слијепог краја, до мјеста из кога више нема излаза. Дакле, све је то у игри када су у питању шумски путеви који се овдје употребљавају као метафора којом би се могла означити битна карактеристика филозофије, њена суштина онако како ју је покушао изразити Хајдегер.
Скоро сви текстови из ове гласовите Хајдегерове књиге су већ претходно били преведени, у часописима, или као засебна издања, али овдје се они појављују у својој цјелини и повезаности, те свакако тек сада у овој цјелини они задобивају своје право значење. Зато овај превод можемо доиста означити као издавачки догађај од посебног значаја, јер је ријеч о једном од најзначајних дјела европске филозофије уопште.
У чему би, укратко, био значај појединих расправа, које се овдје налазе. Шта је то по чему ову прву расправу, О поријеклу умјетничког дјела, можемо назвати расправом која нас суочава с првим и последњим питањима мишљења. Постоји мноштво аспеката које расправа садржи. Истакнимо само један. То је карактеристично Хајдегерово повезивање истине умјетности, истине бића и људског бића које се појављује у лику умјетника. Умјетничко дјело је, по Хајдегеру, једино мјесто гдје "истина бића ставља саму себе у неко конкретно стање, у неку конкретну форму, и неку човјеку доступну расположиву појаву. Истина бића саму себе ставља у неко умјетничко дјело, каже Хајдегер, и то је једини начин којим можемо легитимно да комуницирамо са тим бићем, или бићем у цјелини, све зависи од тога које је биће у питању.
Са истином бића непосредно и директно та комуникација није могућа, јер за човјека тако нешто као истина бића по себи, није доступно. Та комуникација се збива путем умјетности јер тек у њеним остварењима, збива се нешто тако као што је "стављање истине бића у нека дјела". Хајдегер ту своју тезу илуструје сликом Ван Гога: сељачке ципеле. Тек на тој слици сељачких ципела, каже Хајдегер, ми улазимо у комуникацију са истином тешког сељачког живота, али и са природом у којој он живи. Тек та слика одаје муку сељачких корака који се крећу пољем које сељак оре, те острину вјетра који хучи над пољима, али и лелујање зрелог жита и његово спремање. Све то не можемо уочити у непосредном сусрету са "бићем" које се зове сељачка ципела.
Али то да се "истина једног бића или бића у цјелини сама од себе ставља у неко дјело /умјетничко/, ипак је посредовано оним што зовемо умјетник и његова стваралачка способност, обдареност. Без тога ипак нема никаквог умјетничког дјела, без обзира на то што у умјетничком дјелу примарно јесте то што се сама "истина бића ставља у неко дјело". Иако, дакле, као што знамо, без умјетника нема никаквог умјетничког дјела, ипак је, по овим Хајдегеровим анализама, његова функција у успостављању неке истине умјетности, секундарна, у односу на оно што он назива истином бића. Она је та моћ која саму себе ставља у неко дјело и тек кроз дјело она постаје транспарентна и доступна људима.
Али истина бића има изнад себе, или у својој основи, неку вишу истину у којој се налази умјетник у лику људског бића и управо та повлаштена позиција умјетника не као умјетника него као људског бића омогућује ову трансформацију "истине бића у истину умјетности". Та виша истина унутар које се увијек налази умјетник као људско биће је "истина битка, или смисао битка". То је нешто унутар чега се налази свако људско биће и тек та ситуација сваком људском бићу омогућује ову или ону дјелатност, овакав или онакав сусрет са свијетом и бићима у њему, а умјетнику омогућује да се путем његове дјелатности догоди то чудо да се "сама истина бића од себе ставља у неко дело". Зато филозофија надилази умјетност јер се она пита за "истину битка" унутар које се вазда налази свако људско биће. Умјетност нам, ипак, предочава само истину бића.
Али далеко пуније и садржајније, свеобухватније и аутентичније него што то може филозофија и наука. Изван њеног домашаја остаје оно што Хајдегер назива "истином битка". А то је нешто што одувијек прожима сваку људску егзистенцију, те до чега није могла допријетити ни традиционална филозофија. Тек његова мисао Хајдегерова, сматра он раскрива ово подручје као изворно подручје егзистенције и као прву тему филозофије.
И све друге расправе су писане у овој мисаоној претензији и покушају да се покаже како су најизворнија питања живота човјека остала скривена како за умјетност тако и за традиционалну филозофију и науку. Њих је на неки изворни начин назначила прва грчка филозофија природе, али је то остало неразвијено. Зато се Хајдегер овдје враћа на Анаксимандра како би подсјетио на тај изворни начин мишљења који није био оптерећен филозофским појмовима и категоријама које спречавају продор мишљења до саме ствари филозофије, до самог изворног живота.
Хајдегер, Мартин Путни знакови Зец, Божидар - преводилац // Херман,Фридрих-Вилхелм фон - аутор додатног текста Београд : Плато, 2003 432 стр. ; 21 цм (Библиотека "На трагу" ; 61) превод дела: Wegmarken.
Ова збирка већ објављених текстова покушава да скрене пажњу на нешто од пута који се мишљењу наговештава само на путу, да скрене пажњу на нешто од пута који се мишљењу показује и који му измиче.
Рецензија Ненада Даковића
Питање о бивствовању
Изванредан ауторски превод овог дела, објављеног као девета књига у оквиру сабраних дела Мартина Хајдегера, под познатим насловом “Wegmarken”, огледа се већ у преводу овог наслова, који је Божидар Зец превео као “Путни знакови”, уместо уобичајеног “Знакови на путу”, што више одговара српском а не немачком језику и, поред тога, самој ствари мишљења до које је Хајдегеру стало. Ово издање објављено је 1976, у години Хајдегерове смрти, и зато пишчев предговор има вредност тестамента, односно, обавезујућег путоказа за његово тумачење. Поред тога, синопсис (концепт) овог издања као и хронолошки распоред текстова које је Хајдегер написао у размаку од четрдесет година, направио је сам Хајдегер, концентришући их око основног питања: питања о оном бити, или бивствовању које сабира његов мисаони подухват у целини. Тако овај нови контекст даје и ново значење овом огледу или збирци огледа, почев од његове рецензије Јасперсове “Психологије погледа на свет” из 1919/1921. године до “Кантове тезе о бивствовању из 1961. године.
Прва два огледа представљају својеврсни обрачун са Јасперсом, обрачун који се схвата као “позитивна и расветљавајућа критика Јасперсовог објављеног дела”. У овим огледима он ће први пут формулисати питање о бивствовању као разлику између онога “ја јесам” (егзистенције, тубивствовања) и онтолошког смисла онога “нешто јесте нешто”, које припада предметном мишљењу. Разлику између онтичког (предметног) и онтолошког трансценденталног мишљења. Тако ће тек захваљујући овој разлици, која ће одредити даљи развој европске филозофије, сам Хајдегер изаћи на овај “пут мишљења”, који води одређењу “саме ствари мишљења”, помоћу питања о бивствовању, ономе “бити” (Sein), као ономе основном, које води до питања о метафизици, планетарном мишљењу и суштини нихилизма. “Вероватно је то пут”, пише у предговору Хајдегер, “који води одређењу ствари мишљења. Одређење не доноси ништа ново. Јер, оно нас води пред најстарије старог. Оно захтева наш боравак у стално траженој истости истог.”
Наравно, није ово прилика за развијање овог проблема у свој његовој сложености, пошто од самог почетка “бивствовање није реалан предикат” и у том смислу “бивствовање не може бити”, јер је у питању онтолошки, а не реални предикат. Оно за чим се преко питања о бивствовању, трага, јесте унутрашња промена саме метафизике из мишљења о мишљењу, или бивствовању, у мишљење у времену, или мишљење времена, које, наравно, није мишљење неког предмета. Али, овај “заборав” припада самом бивствовању. То Хајдегера доводи до питања о могућности превладавања метафизике и нихилизма, односно, до питања да ли је ово питање о бивствовању, да ли је мишљење само као филозофија, још увек довољно да се разуме савремени свет технике и науке, јер “науке увек и свуда срећу Ништа бивствујућег...” - да ли је ово питање још увек довољно и најважније или “мишљење скончава у информационој гунгули, да ли је мишљењу додељено да нестане у заштити коју му пружа његово од њега самог скривено порекло... с ове стране песимизма и оптимизма”.
Треба имати у виду да је ова питања Хајдегер поставио средином прошлог века када је бивствовање још било, рецимо, људско, а не клонирано бивствовање. Да ли је то још исто питање?
Рецензија Ивана Младеновића
Путеви и странпутице мишљења
Могло би се рећи да где има филозофије има и различитих путева мишљења. Иако је метафора пута неодвојива од филозофије, њена историја још увек није написана. Оно што поседујемо јесу сведочанства различитих путева. Хајдегер је један од оних мислилаца који је покушао да сабере у један правац многоструке нити историје филозофије. Наслов "Путни знакови" може да значи да овај правац није саморазумљив, да се треба оријентисати у мишљењу, стећи увид у то куда се уопште иде и може ићи.
Међутим, путни знаци имају двоструки смисао с обзиром на Хајдегеров мисаони покушај. Са једне стране, ту се ради о знацима који сведоче о пређеном путу самог мислиоца. Како приређивач ове збирке текстова Фон Херман каже, она "садржи путне знакове из периода од 1919. до 1961. године". Они су тако документ пута једног филозофа и онога што је на том путу битно. Са друге стране, они су знаци пута филозофије од њених почетака код пресократоваца, Платона и Аристотела, преко Канта и Хегела па све до егзистенцијализма Јасперса и Сартра, као и антихуманизма карактеристичног за постмодерно мишљење.
Згода филозофије
Било да је реч о одвојеним студијама посвећеним одређеним мислиоцима или разматрању њихове улоге у контексту неког проблема, стиче се утисак да пут који је у књизи преваљен јесте пут читаве згоде филозофије. Ова двострукост није случајна већ припада сржи Хајдегеровог учења по коме егзистенција онога који мисли и хоризонт времена који сеже дубоко у историјску прошлост, као и у антиципацију будућег, јесу нешто неодвојиво.
Гледано чисто хронолошки, пошто су ова предавања, писма и списи распоређени по редоследу настајања, може се пратити ток Хајдегеровог развоја од ране херменеутике онога "ја јесам", преко текстова који се налазе у окружју "Бивствовања и времена", кључног Хајдегеровог дела из 1927. године, па све до покушаја да се наук изложен у овом делу реинтерпретира и да се изнова промисли читав мисаони пројекат. У том погледу ова збирка текстова садржи неке од кључних Хајдегерових текстова како за разумевање ширег хоризонта учења изложеног у "Бивствовању и времену", тако и за схватање "преокрета" којим он ставља у питање свој претходни филозофски покушај. Најважнији текстови из првог назначеног периода свакако су "Шта је метафизика?"и "О суштини разлога". Суштинска промена је на најбољи начин изражена у текстовима "Платоново учење о истини" и "Писмо о хуманизму" који су својевремено заједно били објављени као једна књига 1947. године.
За Хајдегера је филозофија исто што и метафизика, те је покушај преокрета унутар сопственог мишљења такође замишљен и као својеврсно превладавање метафизике. Он метафизику или филозофију одређује на следећи начин: "Метафизика је испитивање које прекорачује бивствујуће да би га као такво и у целини повратила нашем дохватају". (стр. 109) И још: "Почев од Платона, мишљење о бивствовању бивствујућег постало је – ,филозофија’, јер мишљење јесте гледање на ,идеје’. Међутим ,филозофија’, која почиње с Платоном, има – од тог тренутка особени знак онога што се касније зове ,метафизика’".
Кључни заокрет
Најопштије гледано, бивствујуће је све што јесте. Неки камен јесте бивствујуће, човек је бивствујуће и Бог је, мада највећма, ипак само неко бивствујуће. Специфична димензија филозофије или метафизике од њених почетака се састоји у томе да се схвати шта је бивствујуће у својој суштини – шта је оно као такво и шта је оно у целини. Ова димензија је димензија бивствовања, и зато је доспевање у њу уједно и прекорачење бивствујућег. Иако је филозофија већ на својим почецима ступила у ову димензију, она је истовремено и запречила приступ бивствовању, јер је оно увек било одређивано на начин неког бивствујућег, било да је то идеја, супстанца, човек или Бог.
Сам Хајдегер је метафизику покушао изнова да интерпретира као основно догађање тубивствовања, што значи да је њен смисао одредио из перспективе бивствовања које смо ми сами. Оно уопште може да се досегне само зато што је човек једино бивствујуће које себе превазилази и које је захваљујући томе отворено за једну ширу димензију.
Међутим, кључни заокрет, о којем право сведочанство дају наведени текстови, састоји се у томе да се метафизика као таква превлада, а не само да се мисли примереније и изворније. Хајдегер сада инсистира на томе да се доспе до истине бивствовања. Он каже: "Ако мишљење науми да искуси темељ метафизике, ако такво мишљење покуша да мисли истину самог бивствовања... онда је мишљење на неки начин напустило метафизику... оно што се с тог становишта још појављује као темељ вероватно јесте, када се искуси из њега самог, нешто друго и нешто још неказано". Суштинска промена се састоји у томе да је човек у потпуности подређен истини бивствовања и да он има само да допусти да она у њему дође до речи. Она се сама разоткрива. Или како Хајдегер пише: "Расветљујући себе, бивствовање долази до језика. Оно је стално на путу к језику". Крајња тачка оваквог схватања јесте став да је језик тај који говори а не човек. Али истина овог става сведочи и о странпутици Хајдегеровог политичког ангажмана и води у беспуће поетског мишљења у коме филозофија потпуно нестаје.
Хајдегер, Мартин Мишљење и певање Зец, Божидар - сакупљач – преводилац; Београд : Нолит, 1982 255 стр. ; 20 цм (Библиотека Сазвежђа ; 79)
Нема коментара:
Постави коментар