четвртак, 18. октобар 2012.

Осврт на Филозофску школу Матице хрватске у Оребићу


Колега Сућеска је написао прилог о Филозофској школи у Оребићу. Раније сам наговестио могући прилог о овоме који стицајем околности нисам спровео као и неке друге ствари, наравно. Прилог колеге Сућеске исправља неправду чинећи видљивом заиста изузетну недељу дана у Оребићу.

Сам прилог можете прочитати овде.


среда, 13. јун 2012.

Круг читања § 1: Дијалог уз параграф

Прилог колеге Давора са блога увод који се дијалошком формом наставља на § 0 и уписује у круг читања.

 ''Valja ponovno postaviti pitanje o smislu bitka.'' Ali, danas ne samo da izostaje odgovor nego izostaje i πθος  pogodan za pitanje, naime πορα, pometenost koju tek treba zadobiti da bi to pitanje postalo nužno. [0]
Vid: Ukoliko je najprije potrebno ponovno pobuditi raspoloženje pogodno za jednu aporiju, možda da pokušamo kao u antici, dijalogom? :)
Tvrtko: Baš zabavno. Ti bi valjda bio mudri Sokrat, a ja onaj što govori ''Zeusa mi, tako je!''? Neka, prihvaćam igru jer mi nema smisla to što govoriš. Zašto bi bilo nužno buditi interes za neko pitanje koje odavno nikoga ne zanima? Taj ''bitak'' je pojam iz žargona one filosofije koja je danas zasluženo zaboravljena, tradicionalne metafizike. Što bi se nas, osim ako nismo baš historičari filosofije, ticale pradavne ''bitke oko bitka'' [1] Platona i Aristotela naspram njihovih suvremenika?
Vid: ''Pitanje o bitku'' ne proizlazi iz nekritičkog preuzimanja tradicije. Premda stručni filosofijski pojam, ''bitak'' ipak nije drugo do imenični oblik onog što izgovaramo svakodnevno stotine puta: onog biti. Kad kažeš ''bio sam u kinu'', ''dosadno je '', ''dva je manje od pet'', ''sredit ću to'',... u svakoj od tih rečenica je neki oblik toga ''jest'', ''biti''. Pitanje je o smislu toga biti.
Tvrtko: Ali svatko već razumije to jest u tim rečenicama.
Vid: Doista postoji neka prosječna samorazumljivost toga jest koja nam omogućuje da ga neprestano upotrebljavamo. Ipak, upravo je posao filosofa da samorazumljivosti, te implicitne ''tajne sudove običnog uma'' eksplicira, učini svojom izričitom temom. Zato je pitanje o smislu onoga biti nužno izričito ponoviti.
Tvrtko: Pitanje je, dakle, što znači to biti? Onda se valjda traži neka definicija ''bitka''.
''Definicija (lat. definitio: ograničenje, određenje) je izraz kojim se određuje sadržaj nekog pojma točno i jednosmisleno s pomoću najbližega višega rodnog pojma (genus proximum) i specifične razlike (differentia specifica)''. [2]
OK, pokušajmo najprije na nečemu konkretnome, npr. ovom tu stolu. ''Viši rodni pojam'' bio bi namještaj, a ''specifična razlika'' naspram ostalog namještaja recimo to da ima ravnu plohu pogodnu da na njoj nešto obavlja netko tko sjedi. Ako je time otprilike pogođena definicija stola, kako bismo takav postupak primijenili na pojam bitak?
Vid: Radije pokušajmo zaobilazno. Kako bismo od tvoga primjera nastavili dalje ka višim rodnim pojmovima?
Tvrtko: Viši rodni pojam za namještaj je pribor, uporabna stvar. Potom, još viši, konkretna fizička stvar uopće.
Vid: Recimo da je tako.[3] Dalje?
Tvrtko: Ima li dalje?
Vid: Kažemo da jest i za nešto što nije konkretna fizička stvar, na primjer za broj.
Tvrtko: Onda biće (bivstvujuće), neko nešto koje uopće jest? To bi obuhvatilo oboje.
Vid: Je li moguće ići dalje ići u tom smjeru? Apstrahirati i od minimalnog određenja poput ''to'' ili ''tu'' ili ''nešto''?
Tvrtko: Tad bi, valjda, preostalo samo to jest, ''bitak''. Dalje ne možemo misliti, neki još viši rodni pojam. Znači ''bitak'' je najapstraktniji, najopćenitiji mogući pojam?
Vid: To jest neki maksimum apstrakcije. [4] Hegel na početku svoje Znanosti logike kaže o tako razumljenom bitku:
''B i t a k,  č i s t i   b i t a k, - bez ikakve daljnje odredbe. U svojoj neodređenoj neposrednosti on je jedino jednak sebi samome, a također nije nejednak prema drugom, nema nikakve različitosti unutar sebe, niti prema vani. Bilo kojom odredbom ili sadržajem koji bi u njemu bio razlikovan, ili čime bi bitak bio postavljen kao različit od nečeg drugog, on se ne bi čvrsto držao u svojoj čistoći. On je čista neodređenost i praznina. – U njemu se  n i š t a  ne može zreti, ako se ovdje može govoriti o zrenju; ili on je samo to, čisto prazno zrenje sâmo. U njemu se jednako malo može nešto misliti ili on je isto tako sâmo to prazno mišljenje. Bitak, ono neodređeno neposredno, uistinu je  N i š t a  i ni više ni manje nego  N i š t a.'' [5]
Tvrtko: Uh, to ''bitak je ništa'' zvuči čudnovato. Zar se bitak ne bi trebao odnositi na jest, a ništa, odnosno ne-bitak, na tome suprotno, na nije?
Vid: Taj se neobični odgovor, naime ''ništa'', javlja uz pitanje ''što je bitak?'' Budući da nije nikakvo ''nešto'', da nema nikakvog određenja, da nije ''neko-što'', samo utoliko je bitak upravo ''ništa''. Nije moguće dati drugačiji odgovor na to pitanje. Ali, očito smo time izašli izvan onih okvira unutar kojih, kako rekosmo, svatko razumije što znači kad kažemo ''jest''.
Tvrtko: Čini se da smo napravili korak previše kad smo nakon pojma biće dalje apstrahirali.
Vid: Možda je ipak već pitanje što je bitak pogrešno postavljeno, ako je jedini mogući odgovor na njega teško pojmljiv. Izgleda da bitak nije nešto poput još nekog bića, o kojemu možemo pitati što je to.
Tvrtko: Zar nije tako glasilo ''pitanje o bitku''?
Vid: Zapravo je to prije pitanje o kako nego o što. Već je Aristotel, koji je prvi razvio onaj način definiranja pomoću genus proximum i differentia specifica, vidio taj problem. Naime, to da jesu nije neko opće svojstvo npr. broja dva i ovog tu stola (onako kako je npr. plinovitost opće svojstvo zraka i vodene pare). Način kako jest broj različit je od načina kako jest konkretna fizička stvar. Zato Aristotel kaže da se to biti iskazuje višeznačno [6]. Ne radi se o višem rodnom pojmu nego prije o analogiji između različitih upotreba te riječi. U srednjem vijeku se taj problem prvenstveno pojavljivao kao razlika toga biti u iskazima poput neka stvar jest i Bog jest – načini kako jest Stvoritelj i kako jest ono stvoreno nisu jednaki. [7] Osim toga, zar da Bog, po kome sve jest, ima iznad sebe viši rodni pojam?
Tako su se na dugom putu zakazivanja pitanja što je bitak pokazala barem dva važna momenta: naime da bitak nije još jedno (pa niti ''najviše'') biće [8], te, drugo, da se načini bitka pojedinih bića mogu razlikovati [9].
Tvrtko: Ili se ipak radi o praznom pojmu, koji ništa ne znači, ako već ne možemo definirati što je bitak.
Vid: Ali, sjeti se početka razgovora: ustvrdio si, i to s pravom, da je to biti samorazumljivo. ''Mi ne znamo (ne zna 'se') što znači 'bitak', ali taj izraz je u stanovitom smislu razumljiv svakome.''[10] I ne samo kao jezični izraz, nego uvijek već živimo razumijevajući različitost načina na koji jesu ovaj tu konkretni predmet, broj dva, ja sam, drugi čovjek ili lik iz crtića. Mada to biti svatko nekako već razumije, ipak ne znamo što je to: ne pobuđuje li to nelagodu? Nije li to jedna aporija?
Tvrtko: Zeusa mi, tako je! :)

 [0] Vidi: Круг читања § 0: πορα/пометеност; присност;„бивствујући“; време

[1] Heidegger navodi Platonovu sintagmu γιγαντομαχα περ τϛ οσαϛ  (Soph. 246a).
[3] Heidegger kasnije u SuZ (§15) pokazuje da puko postojeća stvar nije viši rodni pojam uporabnom priboru, nego je razlika između njih kategorijalna, razlika u vrsti bitka.
[4] Eugen Fink tumači taj predstojeći Hegelov navod kao maksimalno naprezanje apstrakcije: ''Početak filozofije nije apstraktan zato što započinje nekim apstraktnim pojmom, nego jer počinje ... totalnom apstrakcijom: napuštanjem svega određenoga, žrtvovanjem svega sadržaja, odvraćanjem pogleda od svega pojedinačnog i razlikovanog. To je najveće naprezanje mišljenja, isprazniti se i držati se praznine te shvatiti prazninu kao temelj svakog sadržaja po sebi samome. (...) To što inače činimo uvijek je mišljenje o određenom, mišljenje nečega, mišljenje ovog i onog. (...) Tek u ispražnjenju, u odvraćanju pogleda od vezanosti na ono određeno, svagda sadržajno, svagda posebno, mijenja se čovjek tako da se obraća k neposrednosti onog neposrednog: bitku.'' Eugen Fink, Uvod u filozofiju, Zagreb 1998., str. 97.-98.
[5] G. W. F. Hegel, Znanost logike I, Zagreb 2003., str. 71.-72.
[6] Aristotel, Metafizika K, (1060b30)
[7] Usporedi Alois Halder, Filozofijski rječnik, Zagreb 2002., str. 20.
[8] ''To razlikovanje nije neko proizvoljno, već ono razlikovanje putem kojega se tek zadobiva tema ontologije a time i same filozofije. (...) Mi ga označujemo kao ontologijsku diferenciju, tj. kao razlikovanje bitka i bivstvujućeg.'' Martin Heidegger, Temeljni problemi fenomenologije, Zagreb 2006., str 17.
[9] ''Svako bivstvujuće ima način bitka. Pitanje je ima li taj način bitka u svakom bivstvujućem isti karakter (...) ili se pojedinačni načini bitka razlikuju među sobom? (...) Kako se unatoč višestrukosti načina bitka uopće može govoriti o jednom jedinstvenom pojmu bitka?'', isto, str. 18. Nasuprot Hegelovom shvaćanju bitka kao neodređene neposrednosti, Heidegger shvaća bitak nehomogeno, strukturirano. ''Najvažniji korak prema pitanju Bitka i vremena sada se sastoji u tome da si u punoj jasnoći raščistimo da biće ... s obzirom na strukturu svoga bitka nije homogeno. (...) Drugačije izraženo: bitak koji je ... svaki put uvijek već 'razumljen' nije jednoličan nego pokazuje bogatstvo unutarnje raščlambe.'' Rainer Thurnher, Hermeneutička fenomenologija kao angažman, Zagreb 2004., str. 59.
[10] Martin Heidegger, Prolegomena za povijest pojma vremena, Zagreb 2000., str. 161.

петак, 11. мај 2012.

Д. Лазић Ethos & Physis или „Шта нас се тиче етика?“


















Давор Лазић
Ethos & Physis
или „Шта нас се тиче етика?“

прва разрада

[запис представља уводно предавање држано током краткотрајног ангажмана у улози заменског наставника филозофије у Средњој медицинској школи „Др Ружица Рип“ у Сомбору, ученицима завршних (IV) разреда различитих медицинских образовних профила]

            Ово предавање је замишљено као једно уводно предавање у етику. Поред формалних разлога због којих се овде налазимо, због којих сте ви ту, тј. дошли сте зато што се иде у средњу школу, зато што су вас родитељи послали у школу да бисте се образовали за одређени медицински образовни профил, овде је намера да се покаже у ком смислу нас се етика тиче. Сваког појединачно по могућности. Последњи часови према плану и програму за медицинске школе окренути су проучавању медицинске етике или како је то у уџбенику именовано са „примењена етика“. Тако је питање у ком смислу се мене, као неког ко је изабрао медицински позив, тиче етика и оно етичко.

            Када се каже етика онда се обично мисли на неку науку о моралу или како ви то кажете, неки кодекс правила, норме понашања и сл. Када кажемо етика то звучи као једна празна реч. Она нам ништа не говори. Није јасно шта значи та етика или шта је то етика?

            Мислим да је добро да се крене од саме речи етика и да кроз њу покушамо да разумемо шта значи етика, шта она значи за нас. Тиме хватамо један смер одговарања на питање „Шта нас се тиче етика?“

            Овде ће то бити развијено на једној основној равни кроз неке од основних појмова који се тичу етичког феномена и онога како се уопште појављује етичко питање у самом нашем животу, да кажемо тако. Први од основних појмова је појам ἦθος-а. Термин ἦθος се преводи на различите начине. Обично се преводи са навика, карактер, обичај. Сетимо се пресократоваца, односно једног чувеног фрагмента Хераклита из Ефеса. У њему стоји „Карактер је човеку судбина“[1]. Ту је управo реч о ἦθος-у. На старогрчком, у оригиналу стоји управо овај термин који покушавамо да разумемо – ἦθος. Оно што се мени чини да је бољи превод овог термина, тј. онај термин који на бољи начин може да пренесе како се оно етичко, тј. ἦθος, уписује у сам живот, превод који налазимо код појединих филозофских аутора, јесте – боравиште. Боравиште као превод ἦθος-а. Сматрам да је боравиште бољи превод ἦθος-а јер се тиме иде преко субјект-објект односа, те тако ἦθος не именује нешто што би указивало у смеру ментализма али ни нечему објекатском, односно напросто физикалном или позитивном. Појам ἦθος-а треба да именује начин на који се односимо према свету. Тако је ἦθος увек већ уписан у наш однос спрам света – што значи у односу на неке предмете или са друге стане у саобраћању са људима. У наш поглед је, такорећи, увек уписано оно ἦθος-ко, оно боравишно. Начин на који уређујемо нашу собу, колико смо ажурни, кроз одговорност према сопственим стварима. Стичемо навике, које се испољавају у самој нашој околини. То су начини на који се односимо према пријатељима, према околини, према стварима из наше околине.

            Оно што се даље треба разумети јесте да се ἦθος, односно боравиште – показује на различите начине. То је видно кроз струковне разлике или животне разлике. За илустрацију нам може послужити поље (као пашњак, пејзаж и сл.) Поље које се простире, на различите начине се показује сељаку који га обрађује или Ван Гогу који слика то поље или пилоту који из авиона бомбардује непријатељске циљеве који су у пределу поља. Овде видимо како се на различите начине показује поље, у смислу боравишта. Оно је на различите начине модификовано, разумљено, полази се од њега.

            Други од основних појмова јесте појам φύσις-а. Φύσις се обично преводи као природа. Разлика између ἦθος-а и φύσις-а је у погледу модификабилности. Уколико нисам задовољан са својим боравиштем односно са својим особинама, са својим начином на који се односим према предметима или начином на који се односим према другима живим бићима или начином на који се односим према људима могу да радим на томе. Тако могу да одлучим да градим пријатељства са одређеним људима а са другима не. Тако се ἦθος може мењати. Ми можемо усмерити своју вољу и изменити ἦθος. Можемо га модификовати на начин на који мислимо да треба, односно на начин који мислимо да је исправан и да се водимо тиме. Са друге стране је природа која управо треба да именује оно што стоји насупрот ἦθος-у. Φύσις је нешто што само из себе израста. Φύσις је нешто што има себе по самоме себи. То бива видљиво кроз одређене природне циклусе. Годишња доба – рецимо. Природа има себе на тај начин да она саму себе испољава на одређени начин. Видљиво је и на израстању природе, у смислу израстања биљака. Природа буја, пробија из саме себе. Оно што видимо овде јесте, за разлику од ἦθος-а, да природа има своју сопствену законитост и да се на њу не може у битном утицати. Тако да је овде је реч о двема различитим сферама. Оно што треба да нам приближи однос ἦθος-а  и φύσις-а, а везано и за медицинску етику, јесте један цитат који налазимо код Демокрита. Он треба да нам да увид у овај однос какав је важио тада када су успостављени ови појмови у Античкој Грчкој.

"Сви би људи, Хипократе, требали познавати лијечничку вјештину, јер је то истодобно и добро и корисно за живот, а највише од свих одгојени и наображени људи, зато што мислим да је истраживање мудрости у блиској и братској вези с лијечничком вјештином. Мудрост наиме ослобађа душу страсти, лијечничка вјештина отклања тијелу болести" (Diels, 1983, fr. 45).

Овде управо бива видљив однос ἦθος-а и φύσις-а. Успоставља се једна аналогија између мудрости и лечничке вештине. Антички Грци су генерално сматрали, што представља једну њихову општу преференцију, мада је наравно било изузетака од овога, да је мудрост оно чему треба тежити и што нас води кроз живот а што се обично именује са „антички рационализам“. Страсти треба разумети као нешто што нас спопада, што спопада душу и гура је у различите ситуације. Оно што је улога мудрости у спопадању душе, где душа бива изложена одређним страстима, јесте да ослобађа душу од тих страсти односно мудрост треба да води душу и да је брани од страсти. Мудрост треба да успоставља оно што је за Античке Грке био норматив – а то је један склад, једна хармонија, овде разумљено на равни душевног. Аналогија се успоставља, са друге стране, са медицинском вештином. Медицинска вештина се, са друге стране, успоставља спрам тела. По аналогији, оно што је страст у односу на душу то је болест у односу на тело. Тако болест напада тело а медицинска вештина је та која треба да телу поврати један склад, једну хармонију. Стање које тело поседује, из кога га болест избацује и коме тежи да се врати. Норматив који важи и за душу и за тело. Тако постаје видљива аналогија између мудрости и медицинске вештине.

Антички Грци нису разумевали душу, тело, природу како је ми разумемо данас. Њихово разумевање медицине и лекарске вештине је условљено њиховим познавањем тела. Њихово познавање тела (Хипократ) је било такво да се мислило да је тело састављено четири елемента: вода, земља, ватра, ваздух. Животни сокови који управљају телом су: крв, слуз, жута и црна жуч. На основу тога се разумева и лекарска пракса. Лекарска пракса треба да успостави равномеран однос животних сокова. Они треба да буду у складу.

            Са Ренесансом и успоном модерне науке дешава се једна битна промена. То бива видљиво на примеру Леонарда да Винчија и његове научно-истраживачке праксе. Дешава се успон нове науке те постаје видна разлика спрам онога што смо раније навели у вези са Демокритовим фрагментом и Хипократом, што је требало да нам да увид у античко разумевање природе а и медицинске вештине, као једне технике. Природа више није нешто што је на равни митског разумевања, што се разумева путем контемплације. Са Ренесансом и модерном науком се дешава једна промена знања. Ако се сетимо скица Леонарда да Винчија постаје нам видна разлика. Сецирају се тела, проучава се анатомија. Није више реч о контемплацији тела него је реч о томе да се разуме механизам тела, да се њиме овлада и да се из тога онда развије лекарска вештина која ће испуњавати сврху лечења болесника. Овде је реч о томе да се оптика тела изменила. Тело се схвата као механизам и онда се гледа како је могуће тим механизмом владати односно на који начин он постоји како би се могло интервенисати у тај механизам.


На равни технике посредовања (медицина) између онога што је ἦθος и φύσις дешава се битна разлика. Дешава се успон грађанског друштва, индустријализација, и оно што се у филозофији именује са успон модерног субјекта. Не место ἦθος-а ступа субјект. Са друге стране φύσις, односно природа бива објект за субјект, као што смо видели на примеру Леонарда да Винчија. Није више реч о контемплацији, о вери у изономију између мисли и природе, већ је реч о томе да субјект на један емпиријски, на један егзактан начин израђује једну технику посредовања. Док раније технике посредовања нису имале такав утицај на природу, модерна наука доноси да интервенција онога боравишног, онога субјекатског унутар природе постаје далеко драстичнија и драматичнија. Природа није више та која је у битној мери немодификабилна већ субјекат проналази различите технике којима модификабилност преноси и на поље природе. Субјект успева да интервенише у природи у битној мери. Овде искрсава оно што називамо биоетичким питањем или медицинско-етичким питањем.















Када природа сама из себе израста, када сама себе порађа онда се не поставља питање принципа по коме то она ради, не поставља се питање одговорности и не поставља се питање исхода јер једноставно нема ко да га постави. Природа је једна равнодушна сила у битном. Када човек интервенише као једно биће које има могућност да то промишља, поседује самосвест и може да се односи спрам интервенције, рефлектујући је, појављује се етичко питање. Интервенција у природу, модификација природе имплицира одређено полазиште. Тако се поставља питање вредносног полазишта под којим се одвија интервенција, какве последице  произлазе из интервенције. У ширем се поставља питање какво ми друштво желимо да будемо, у ком смеру желимо људску природу да мењамо, у ком смислу требамо, да ли требамо, да ли смемо.

            Конкретан пример који се може навести је ДНК манипулација, где се јасно види оно што смо навели као питање медицинске етике или биоетике. Затим, питање абортуса, шире питање екологије, еутаназије, промене пола итд. Овде управо бива видљиво зашто нас се медицинска етика тиче. Медицинска етика нас се тиче зато што интервенција у оно природно претпоставља одређени вредносни однос, као однос спрам оног етичког, спрам оног ἦθος-ког, спрам оног боравишног. Ту искрсава питање какво је оно и какво треба да буде. Код других предмета медицинске струке могуће је да се то питање и не постави. Тамо где је људски живот, природа један предмет науке или медицински објект, ту се не поставља питање вредности. Не поставља се питање људског достојанства. Не поставља се питање хуманости. Путем медицинске објективације објект бива разумљен унутар једног медицинског склопа разумевања.

            Овим  се управо показује одговор на питање зашто нас се медицинска етика тиче и зашто ћемо се на овим часовима бавити њоме.

          

У склопу теме у едукативне сврхе кориштене секвенце из филма „Гатака“.

------------------------------

[1] у издању Октоих-а овај фрагмент, који на старогрчком гласи ἦθος ἀνθρώπῳ δαίμων, је преведен на следећи начин:„Нарав је човеку његов усуд“,стр. 105. Фрагмент је под бројем 119, према Бајвотеровој нумерацији, док се код Дилса налази под бројем 121.


Литература

1. Aristotel Nikomahova etika, Globus, Zagreb, 1998.

2. Čehok, Ivan Filozofija i medicinska etika у Društvena istraživanja, God.5, br. 3-4, str. 597-608, Zagreb, 1996.

3. Heraklit, O prirodi, Oktoih, Podgorica, 2001.

4. Kant, Imanuel Kritika praktičkog uma, BIGZ, Beograd, 1979.

5. Singer, Peter Praktična etika, KruZak, Zagreb, 2003.

6. Sloterdajk, Peter Pravila za ljudski vrt. Odgovor na Hajdegerovo „Pismo o humanizmu“ у Časopis Reč

7. Spengler, Oswald Der Mensch und die Technik. Beitrag zu einer Philosophie des Lebens, Beck, München, 1931.

8. Пенс, Грегори Е. Класични случајеви из медицинске етике, Службени Гласник, Београд, 2007.

9. Хајдегер, Мартин Писмо о Хуманизму у Шумски путеви, Плато, Београд, 2003.

10. Хајдегер, Мартин Питање о техници у Предавања и расправе, Плато, Београд, 1999.



Уџбеник

1. Вучић, Олга Филозофија за IV разред медицинске школе, Завод за уџбенике Београд, 2011.

Филм

1. Гатака (Gattaca), сценарио и режија: Ендрју Никол, Columbia Pictures Corporation, Jersey Films, 1997. (http://www.imdb.com/title/tt0119177/)

недеља, 22. април 2012.

Конференција на ИФДТ, мај, Београд



Изгледа да је мај - месец скупова о Хајдегеровој филозофији. Поред скупа у Оребићу, који се одржава на тему Битка и времена, у Београду, на Институту за филозофију и друштвену теорију се одвија конференција на тему Хајдегерове касне филозофије. Техника као тема Хајдегерове касне филозофије је итекако жива док са друге стране имена учесника конференције обећавају један изузетан скуп. Захвалност на информацијама иде колеги Јованову.

из расписа организатора


Постав – Техника, наука и социјални свет. Нове перспективе Хајдегерове касне филозофије

3. и 4. мај 2012.
ИФДТ, сала на I спрату

Биће технике и науке је у основи интересовало Хајдегера већ двадесетих година прошлог века, али прије свега у његовом касном делу. При томе се није радило о изолованим појединачним феноменима или развоју културнокритичке филозофије технике и науке. Његово питање о техници и науци дешава се у контексту његових разматрања о повести бића и о повести западњачког мишљења као и настојања да се пређе на мишљење са једним другачијим почетком. Међутим, оно се дешава и у односу на питање о социјалном свету. Конференција ће ићи трагом Хајдегеровог питања о бићу технике и науке и разјасниће га како у погледу на Хајдегеров мисаони пут тако и у погледу на мислиоце који су били важни за Хајдегерово мишљење технике и социјалнога, од којих се он критички дистанцирао или који су прихватили његово мишљење и даље га развијали.  

Учесници: Holger Zaborowski, Annette Hilt, Cathrin Nielsen, Virgilio Cesarone, Juan Vermal, Часлав Копривица, Растко Јованов, Петар Бојанић и Жељко Радинковић.

Језик конференције: немачки
у наставку следи програм конференције

Program Institut

среда, 18. април 2012.

Филозофска школа Матице хрватске, мај, 2012, Оребић, Хрватска


Филозофска школа Матице хрватске ове године организује школу са темом Мартин Хајдегер Битак и време.

из расписа организатора

Slijedom dosadašnjega pozitivnog iskustva Matica hrvatska organizira 2012. u Orebiću drugu po redu Filozofsku školu sa svrhom da se nadarenim i perspektivnim studentima i doktorandima filozofije pruži dodatno izvannastavno obrazovanje.

Tema je ovogodišnje Škole, na koju je pozvano sedam predavača, djelo Martina Heideggera Bitak i vrijeme. Izvedba programa uključuje predavanja i rasprave o osnovnim temama djela te intenzivan rad na tumačenju odabranih dijelova teksta. Teme koje će se ponajprije obrađivati jesu: svjetovanje svijeta, ono tu, propadanje, odlučnost i briga, bitak za smrt, vremenitost i povijesnost.

Захваљујем се на информацијама, у последњем часу, колегама са форума pjaceta.com а особито колеги Давору, уреднику блога увод у философију. Више о самој школи по повратку из Оребића.

у наставку следи програм школе

субота, 03. март 2012.

Бивствовање у свету (2010)






















оригинални назив: Being in the World
година: 2010
режија: Тао Русполи
imdb.com/title/tt1515195
званична презентација филма beingintheworldmovie.com

„Удаљујемо се од Грка и картезијанског менталистичког разумевања („Мислим дакле јесам“) реалности ка концепцији Мартина Хајдегера која гласи: реалност и значење постоје путем одношења ума и света. Видимо људе како раде и играју се: жонглирају, раде високо-прецизну јапанску таписерију, играју фламенко и кувају чорбу. Гледајући их док раде и покушавају да осмотре и објасне своја умећа и вештине, чујемо рефлексије Хјуберта Драјфуса и његових студената о Хајдегеру и његовој филозофији. Ови уметници признају да у рационалном смислу не могу објаснити како раде то што раде. Бивствовање је у чињењу. Преплетеност интервјуа и радње чине ову изазовну филозофију приступачном обичном гледаоцу.“ [превод сажетка са imdb-а]

Морам да кажем да је ово један одличан филм. Успева му да на један суптилан начин повеже теме које је често тешко разумети или тешко објаснити при раду на тексту, те да их инкорпорира у равни животног света. У фокусу је како сам наслов и говори бивствовање у свету. Разумљено у једном интерактивном смислу. Филм тако успешно експлицира значење бивствовања у свету.  Са једне стране ступа се у однос са различитим уметницима док са друге стране филмске слике прати један филозофски наратив. Не треба се обазирати на оцену са имдба као такву, јер уверен сам да у овом случају није меродавна. Занимљиво је са друге стане, да су оцене које преовладавају или највише или најниже, што по мени говори о самој снази и контроверзи филма. Одлучујући филозоф и главни иницијатор у одређеном смислу овог пројекта верујем да је Х. Драјфус (његово дело, истоименог назива из 1991., јесте класик секундарне филозофске литературе о Хајдегеру), један од пионира рецепције Хајдегерове филозофије у САД. Тако је сам режисер (Т. Русполи) један од његових студената који је диплому основних студије филозофије стекао управо на Берклију. Затим су ту и друга лица америчке филозофије (превасходно наравно они наклоњени континенталној традицији): Марк Вратал, Иан Томсон, Чарлс Тејлор, Тејлор Карман и други.

Уживајте у филму!




Бивствовање у свету [Being In The World] (2010)

доступан: овде (један линк)

dlc container: овде или mirror

превод: на жалост недоступан


-----------------------

понедељак, 09. јануар 2012.

Д. Лазић Хајдегерово разумевање понављања






















Давор Лазић
Хајдегерово разумевање понављања

(запис дипломског рада одбрањеног на Филозофском факултету у Новом Саду 20.12.2011.)

Апстракт: У раду је покушано да се доведе до разумевања значење појма понављања код Хајдегера. Кренуло се од питања и покушао се дати основни оквир у коме би се дало питати о понављању (1). Искушавање понављања је даље било приређено у осврту у традицију, да би се у варирању различитих разумевања наслутило, или у првом смислу разумело значењско поље које отвара једно овакво запитивање (2). У централном делу рада, путем више секција, покушано је указати на једну конфигурацију смисла понављања кроз варирања онога шта јесте или на шта је упућено понављање (3). У последњем делу покушало се у основном смислу повратно указати на значај пређеног пута и на својеврсно достојанство понављања (4).

Кључне речи: идеја, заборав, подсећање, апорија, пут, тренутак, понављање


Davor Lazic Hajdegerovo razumevanje ponavljanja
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...