Студије о повести античке филозофије инспирисане Хајдегеровом деструкцијом повести онтологије

Франци Зоре  Почетак и смисао метафизичких питања. Студије о повијести грчке филозофије
Превео Марио Копић
Издавач Деметра, Загреб 2006.

Франци Зоре се родио 1961. године у Љубљани. Године 1986. дипломирао на Филозофском факултету Свеучилишта у Љубљани, на којему 1992. године магистрира из Аристотелове Метафизике, а 1996. године докторира на тему Логос и питање битка у грчкој филозофији. Тренутно је изванредни професор за повијест филозофије на Одсјеку за филозофију Филозофскога факултета у Љубљани. Предаје предмете Повијест филозофије (антика, средњовјековље, ренесанса) и Класични текстови филозофије. Судјеловао је на више домаћих и међународних филозофијских симпозија (Атена, Дубровник, Љубљана, Солун, Загреб, Праг, Црес). Студијске године 2002/2003. био је гостујући професор на Католичком богословном факултету Свеучилишта у Загребу. Члан је редакцијског одбора часописа Phainomena и Anthropos те књижевне збирке Claritas. Од 2001.-2003. предсједник Словенскога филозофског друштва. Године 2002. водио је организацију међународнога симпозија Greek Philosophy, Aristotle's Metaphysics and Hermeneutics u Ljubljani. Од 2003. године кодиректор курса Mythos, Logos and Science (Интеруниверзитетски центар у Дубровнику). Подручје му је бављења понајприје повијест античке грчке филозофије, посебице платонизма, филозофијска херменеутика и феноменологија. Такођер се бави и превођењем филозофијских текстова (Хераклит, Аристотел, Гадамер) на словенски језик.
Самосталне књиге:
Obzorja grštva. Logos in bit v antični filozofiji, Љубљана 1997. Iz zgodovine antične grške filozofije, Љубљана 2001.

Приказ књиге Петар Шегедин, преузето из часописа Пролегомена Vol.6 No.1 мај 2007.

----------------------------------------

Књига Почетак и смисао метафизичких питања. Студије о повијести грчке филозофије представља у садржајно јединство и цјелину збирке повезани избор текстова из Зореових књига Obzorja grštva. Logos in bit v antični filozofiji (Љубљана 1997) и Iz zgodovine antične grške filozofije (Љубљана 2001). Поједини од тих текстова већ су били објављени на хрватском језику (усп. "Напомена о текстовима", стр. 270).
Како аутор каже у "Предговору" (xi-xiv), текстови књиге не настоје дати суставни хисториографски преглед грчке филозофије. Једнако тако, Зоре се уклања и тенденцији која једини примјерени и филозофијски оправдани приступ грчком филозофирању види у његову подвргнућу позитивним методама филологије. С ону страну хисторијске синтетичности и филологијске аналитичности, и њима усупрот, Зоре се "усредоточује на нека темељна питања што обиљежавају поједине ауторе и раздобља унутар античке филозофије", настојећи око навластито филозофијског читања текстова и њихова освјетљења из аспекта сувременог, поглавито Хaјдегером инспирираног филозофирања.
Основну садржајну нит књиге чини разматрање Платонова филозофирања и платонистичког насљеђа с обзиром на њихову унутрашњу свезу како с тзв. "предсократовском" филозофијом, тј. с њезином специфичном генезом из мита, тако са Сократом и софистима, Аристотелом и неоплатонизмом. Текстови у књизи подијељени су у четири дијела. У првом дијелу Зоре разматра почетке грчкога мишљења у Анаксимандра, Хераклита и Парменида и његово филозофијско обликовање у сократско-платоновском опирању софистици. Други дио доноси излагање Платонове филозофије. Трећи дио посвећен је Аристотелу, а четврти разматра нека постигнућа неоплатонизма.
Први дио, "Предсократско искушавање мишљења битка у освит платонизма" (стр. 3-82), састоји се од двије тематске цјелине - "Питање истине битка на почетку грчкога мишљења" (стр. 3-41) и "О почецима грчке филозофије као платонизма" (стр. 43-82), које су даље подијељене у шест, односно у три поглавља. У првом поглављу прве цјелине првога дијела Зоре разматра митско почело грчке филозофије. То разматрање, као уосталом и добар дио њих у књизи, изријеком се заснива на Хајдегерову и Гадамерову мишљењу и одређено је разликом спрам Нестлеове дијагнозе "од мита к логосу".
Полази се дакле од тога да филозофија не може настати из мита, будући да је она само и увијек у мишљењу, а право мишљење јест уколико јествује битак. Другим ријечима, оно бити мишљења и битка јест једно те исто. Тако се долази до изворног и првотног јединства и истоте - близине - mythos-а и logos-а у раном грчком мишљењу, која се коријени у томе да они обоје приповиједају и изричу изворну откривеност, тј. истину битка. Мит, као "обзорје разоткривања истине битка" у архајској епици, трагедији и мистеријама, исто је што и логос, тј. они исказују исту истину: "посриједи је приповијест разоткривања истине битка у којему је то разоткривање збрано (λόγος) да бисмо га увидјели (νους)." (4) Издвајање пак, удаљавање истине логоса из изворнога јединства, и у томе засновано образовање филозофије, отпочиње разлучивањем - кризом - правога мита као приповијести истине од произвољнога смишљања приповијести о боговима, што се збива у филозофијској критици митске теологије. Настанку филозофије иманентна је дакле криза јединствене и цјеловите истине битка која је изворно присутна у миту и логосу и тај расцјеп је право њезино почело. То ће међутим повратно увјетовати и то да филозофија неће бити ношена ничим другим до тежњом за повратком у изворну и првотну близину, откривеност и сабраност истине (to sophon) у миту .
Тако изведена генеза филозофије на позадини јединства истине мита и логоса мјеродавна је за каснија разматрања у књизи. То се првенствено односи на Зореово поимање појмова physis и arkhe. У опорби спрам Аристотелове редукције митског и ранофилозофијског појма physis на покретно биће, редукција која припада даљини зреле филозофије, те у ослонцу на Хајдегерове етимологије, Зоре ће у појму physis препознати такво бити које је, прије но у непомичној опстојности, у ницању, расту, излажењу и појављивању у присутност. Physis утолико битно имплицира истину као нескривеност, али и сам логос, који "значи како појављивање у збирању тако и устрајавање у збраности, тиме пак довођење бића у битак као присуће" (стр. 9-10). Другим ријечима, physis је онај појам у којему се има мислити изворна и цјеловита откривеност, тј. истина битка у јединству мита и логоса.
У тијесној свези с поимањем physis-а те опет у опорби спрам Аристотела Зоре тумачи и појам arkhe .Аркхе је "с једне стране, оно откуда нешто има исходиште и почетак, с друге пак стране, оно што као исходиште и почетак влада оним што из њега проистјече", тј. аркхе значи, устврђује Зоре цитирајући Хајдегера, "трајно јединство дјеловања кроз и окружја (Ausgang, Durchwaltung und Bereich)" (str. 11). У том смислу појам arkhe прецизира оно што је мишљено као physis: arkhe је "исходиште, прожимање и отварање битка које се (као αρχή των οντων) односи на присутно" (стр. 13). Оно пак што у свем ницању-отварању бића управо чува, одржава и збире бића у њихову присућу, тј. оно што је сама arkhe отворености и нескривености бића у битку, јест очување разликујуће и бића у њиховој посебности успостављајуће границе. То чување границе јест опет пун смисао онога apeiron . Ни вода, ни зрак, ни apeiron, закључује сукладно реченом Зоре, нису ништа осјетилно, већ је у њима спекулативно мишљена уједност онога из чега је све и што све прожима и тако га одржава у отворености присутног.
Изведене увиде у изворну суприпадност aletheia, physis и arkhe Зоре у сљедећа три поглавља настоји темељитије образложити и осигурати тематизирајући средишње моменте Анаксимандрова, Хераклитова и Парменидова мишљења. То излагање у свим битним елементима слиједи Хајдегерову интерпретацију раних грчких мислиоца. Основне точке које Зоре наглашава, а у којима би се имала потврдити поставка јединствене и цјеловите откривености истине битка у миту и логосу, јесу: суприпадност ишчезнућа и настајања у познатом Анаксимандрову фрагменту, Хераклитов логос који као јединство hen и panta јест исто што и aletheia и physis, јединство трију путова Парменидова спјева, у којем се јединству збива aletheia као цјелина.
Друга тематска цјелина првога дијела представља Зореов покушај разрјешења "великог херменеутичког проблема" јединства и цјеловитости грчке филозофије у односу на мноштво филозофа и филозофских школа с једне, те на духовно-повијесне мијене и критичке моменте грштва у цјелини с друге стране. Грштво Зоре одређује у смислу у себи дивергентне мисаоности и културе античких Грка, која је као јединствено духовно збивање одређена разликујућим држањем спрам барбара, грчким језиком и митом те мијеном архајске агоналности у не-праву агоналност зреле атенске демокрације. Јединствени пак карактер грчкога филозофирања Зоре препознаје у филозофији друге половице петог ст. пр.н.е., када се у јединственом критичком моменту збивања грштва - у процвату демокрације и припадна јој софистичкога духа - филозофија образује у оном парадигматском облику који остаје трајно почело читаве повијести филозофије.
Наиме, демократизирање, подруштвљење и по-јављивање живота у полису, заједно с превладавајућим релативизмом и критичко-просвјетитељским критицизмом који им припадају, добивају свој понајбољи израз у софистици, која утолико посве "одражава дух тога доба и његову мудрост" (стр. 53). Основа пак софистике, а тиме и цијеле епохе, јест по Зореу у "кризи истине", очитоване прије свега у превладавајућој снази логичке и антилогичке аргументације на политичко-правној и филозофијској равни. Истина више није откривеност цјелине, већ почива на снази аргумента (редуцирани смисао логоса) и утолико на ограничену искуству људскога свијета. Тој кризи истине одговара и мијена начина филозофирања: у архајском времену оно је било "аподиктичко, (у смислу показивања с мотришта αλήθεια), догматско и нужно", а сада је "хипотетичко, проблематичко и слободно" (стр. 65). С обзиром на тако одређену критичку точку грштва Зоре закључује: "Задаћа је филозофије Сократа и Платона управо спашавање истине, а тиме и тадашњег полиса и човјека" (исто).
Цјелина Сократова и Платонова филозофирања вођена је дакле протусофистичком борбом за истину као цјеловиту и јединствену откривеност битка, и утолико се исходишно политички, contra политичких прилика и припадна им софистичког духа усмјерени импетус тог филозофирања развија у својој пуноћи тек на козмичкој равни трагања за истином physis-а и битка у цјелини. Отуда Зоре указује на својеврсну двојност Платонова филозофирања и његова поимања истине: "с једне је стране посриједи спашавање спомена на старо", но с друге је стране Платон, свјестан немогућности повратка, одлучан супротставити се духу времена и искорачити "изван даних околности софистичкога свијета. Одатле произлази и двојност Платонове αλήθεια: као нескривеност истине битка и као правилност истине бића (паслика и ликова)" (стр. 70). Томе опет у методском смислу одговара суприпадност филозофирања као лова на биће и као потраге за чврстом и извјесном спознајом. Одређеност Платонова филозофирања вјером у истину и оцртане импликације, Зоре настоји потврдити у интерпретативном прегледу битних мјеста текста Платонових дјела, углавном у ослонцу на Хајдегера, Гадамера и увиде тзв. тибингеншке школе. Средишња је мисао његове интерпретације сљедећа: човјек, налазећи се у неспознатљивом каосу бивајућег посред и између битка и ништа, свој једини чврсти ослонац налази у тзв. свијету идеја, које јесу истинска откривеност битка.
Излагање носећих момената сократско-платоничке филозофије с обзиром на њезину филозофијско-хисторијску позиционираност основни је садржај другога дијела књиге. Тај дио, под насловом "Платонови метафизички путови и постаје" (стр. 83-128), рашчлањен је у три цјелине: "Херменеутичко искуство и платонска 'друга пловидба'" (стр. 85-106), "Платон као мислитељ битка и времена" (стр. 107-118) и "Платон у естетизираном свијету живота" (стр. 119-128).
Зоре прво разматра појам "друге пловидбе" под видом "херменеутичке потребе". Под херменеутичком потребом Зоре разумије потребу разумијевајућег сусрета с отвореношћу истине, која произлази с једне стране из скривености, упитности и проблематичности истине у дотичном хисторијском обзорју, а с друге из немогућности спознаје на начин тзв. предсократовских мислитеља physis. Херменеутичка потреба у том смислу почива на филозофијској "претпоставци", "темељној претходној просудби" и "предрасуди" истине трансценденције (стр. 104) и на својеврсном онтологијском и спознајном расцјепу човјека и истине који јој је инхерентан. Филозофија пак, потакнута и вођена херменеутичком потребом, у својем ће трагању за истином у битноме бити одређена настојањем буђења тзв. "херменеутичког слуха" за истину, који, као трансцендирајући искорак преко епохе, није друго до наново изборена отвореност за истину.
И управо у том смислу препознаје Зоре основни задатак Платонове дијалектике, која у "другој пловидби" представља буђење херменеутичког слуха, и то као изоштравање и угађање духовнога ока за мотрење идеја и у њима отворену истину битка. То окретање од бивања и непрекидне мијене осјетилног к логосима, као други, можда полаганији и тежи те још увијек неизвјестан и ограничен пут к узроцима бића, имплицира притом, и то Зоре с правом наглашава, поистовјећење узрока и истине бића у редуцираном логосу језика и мишљења: "Логос [...] није само метода или средство, већ и она точка из које се обликује само разумијевање траженог, дакле узрока и истине" (стр. 96). У тој истовјетности лежи међутим унутрашња ограниченост дијалектике, која, немоћна дохватити "нехипотетичко почело", спознаје и тражи на претпоставкама разума, освјештавајући на том путу границе оног људског. Како пак та ограниченост филозофије стоји с обзиром на задатак трансцендирања софистичке епохе и отварања истини битка - то Зоре даље не истражује, већ остаје вјеран тези да је "Платонов [...] пројект радикалан управо у захтјеву да истинитост гледамо на нов начин, очима душе, ума, разума" (стр. 101).
Текст "Платон као мислитељ битка и времена" вођен је настојањем да се у оквирним цртама укаже на могућу свезу између Платонове апоретике бића и Хајдегерова питања о смислу битка у Битку и времену, питање које смјера на вријеме као могући хоризонт разумијевања битка. Хајдегерову дијагнозу заборава битка Зоре притом ставља у однос с "Платоновом апоријом", коју одређује као апорију мноштва и судјеловања, као апорију метаонтологијског и метагносеологијског карактера идеје Добра те као апорију битка и спознаје Једног у Пармениду. Што се тиче самог битка и времена, Зоре назначава да би се у оквиру Платонова филозофирања њихов однос требао размотрити из to eksaiphnes.
У тексту "Платон у естетизираном свијету живота" Зоре покушава приказати три основна аспекта разумијевања естетскога у повијести (филозофије). Водећи се разликом између сфере на коју је упућена замједба (aisthesis) и оне на коју је упућено умовање (noesis) те увидом у "тријаду" Истина - Лијепо - Добро, Зоре указује на то да појам естетскога код Платона има шири смисао од умјетности и да се односи на знање о цјелини замједбенога свијета. Ктоме, будући да је у ономе естетски Лијепом на дјелу миметичко појављивање ноетички истинитог, то појам естетике не укључује само сферу осјетилног, већ и окрет од њега к истини. Смисао је пак умјетности у Платона ограничен на људско преобликовање и произвођење (poiesis) у сфери замједбенога. Изворна mimesis као појављивање-показивање у присућу ту је управљана од стране човјека. Платонова критика умјетности, закључује Зоре, вођена је увидом у искључење мјерила ноетичке истине у тој, на оно људско ограниченој сфери производње. Завршни дио текста бави се нововјековним наглашавањем улоге производитеља у односу на миметички акт производње.
Трећи дио књиге, "Аристотелова метафизика и њезине даљње мијене", састоји се од два текста: "Бог у Аристотеловој филозофији" (стр. 131-160) и "Аристотелов заокрет према знаности" (стр. 163-191). У првом тексту Зоре се бави двама највишим појмовима Аристотелове онто-тео-логике: умом (nous) и богом, узетим наравно у строго филозофијском, а не религијском смислу. У средиште разматрања поставља одређење бога као непокретног покретача, при чему темељни смисао кретања повезује с еротичким привлачењем којим божанска непокретност апсолутне остварености у чистој сфери умовања (noesis) покреће све живо да се остварује у осјетилности и уму (noein). Сам смисао ума Зоре притом одређује као додиривање (thinganein) којим се уједначује оно додиривано и оно које се додирује у умовању као "искуству битка", не као својству и дјелатности субјекта. Човјеку је стога не само могуће него и нужно да се у име властите остварености као умнога бића бар накратко уједначује с оним божанским. Отуда Зоре закључује да се теологијско и филозофијско тражење истине не искључују.
Текст "Аристотелов заокрет према знаности" има два поглавља. У првом поглављу, "Категорије и истина код Аристотела" (стр. 163-174), Зоре разматра Аристотелову логику као аналитику истинитог и неистинитог изрицања у силогизму с обзиром на њезин однос спрам учења о категоријама као "пред-истинствујући дио логике". Указујући на предлогосни карактер категорија, Зоре устврђује да их Аристотел не разматра као категорије и схеме бића, што оне уствари јесу, већ креће другим путем, наиме путем испитивања облика истинитог говора. Утолико се у читаву тексту устрајава на разлици између Платонова настојања око метафизичке равни питања о језику, тј. око питања о могућности изрицања истине битка, и Аристотелова пристанка на конвенцију као темељ именовања, којим се сам проблем изрицања ограничава на анализу истинитог изрицања.
Тематика другога поглавља јасна је из наслова: "Аристотелово и модерно поимање знаности" (стр. 174-191). Зоре дакле покушава одредити мијену у појму знаности, мијена која се скрива иза уобичајене тезе о античкој знаности, напосе о Аристотелову филозофирању, као претходници модерне знаности. Промјена знанствене парадигме за Зореа је уско везана уз мијену односа знаности и истине. Античку концепцију знаности Зоре ишчитава углавном из Платонова и Аристотелова поимања знаности, уз уважавање Хајдегерова поимања истине као нескривености и не-заборава. Знаност је према томе својеврсно стајање-мировање при самој ствари, тј. при истини бића, које стајање-при имплицира својеврсно поистовјећење с њим. Надаље, цјеловитост платонске знаности утемељена је онтологијски, у цјелоти јествујућег, и у противности је спрам Аристотелове подјеле знаности која произлази из његове подјеле јества. Нововјековни развој знаности обиљежен је пак касносредњовјековном концепцијом двају истина - јединствене теологијске и релативне и многоструке, номинализмом посредоване знанствено-филозофијске - те мијеном самога појма истине, под којим се више не мисли отвореност и нескривеност битка, већ увјетованост његове спознаје људским субјектом, штовише, његова производња од стране човјека. Напосљетку Зоре указује на то да Аристотелова episteme представља и топос остварености (entelekheia) на равни eidos-а и утолико једињење с богом као апсолутном оствареношћу и јединственом цјелотом битка. Насупрот томе, истина знанствено-техничкога свијета одређена је релативношћу, парцијалношћу и "антипатијом" спрам природе, друштва, духа и свијета у цјелини.
Четврти дио Зореове књиге посвећен је неоплатоничкој филозофији и садржи два текста: "Увод у мисаоно-религијски контекст неоплатонизма" (стр. 195-215) и "Однос између једнога и мноштва код Прокла и Дионизија Ареопагите" (стр. 217-242). У првом тексту Зоре тематизира неоплатонизам и кршћанство као "два усмјерења већега домашаја" у оквиру декадентне епохе сутона антике. Излагање је прегледно и држи се хисторијско-биографијских одредница носећих мислиоца тих усмјерења, док се у садржајном смислу укратко указује на главне црте њихова мишљења. Од неоплатоничара Зоре говори о Плотину, Порфирију, Јамблиху и Проклу. Кршћанску патристичку филозофију разматра с обзиром на њезин блиски однос с неоплатоничким филозофирањем у којему се односу и изграђује. Од аутора излаже о Дионизију Ареопагити.
Текст "Однос између једнога и мноштва код Прокла и Дионизија Ареопагите" битно је друкчије интониран. У њему Зоре темељито и слојевито излаже неоплатоничко разумијевање односа Једнога и мноштва као крајњу точку заоштрења Платонова проблема хијата идеја и појавнога свијета. Зоре прво разматра тријадичну дијалектику еманације Једног - устрајавање, произлажење, враћање - у којој Једно, по нужности се еманирајући у мноштво, уједно остаје и у себи самом као чистој остварености. Из аспекта еманиране мноштвене појавности свијета Једно бива дохватљиво само у мистичком искуству и представљиво у илузији мноштва, док по себи остаје с ону страну спознатљивости и бићевитости. У даљњем излагању Зореу је прије свега стало до разумијевања тога да Једно чува свој идентитет (устрајава) у сложеној и мноштвеној структури властитих еманираних хипостаза. Разматрање се средишти око Проклове "хенадологије", тј. учења о хенадама у којима Једно остварује прву разлику унутар себе сама, а из које онда слиједи рашчлањени свијет бића.
Завршни дио тематскога дијела књиге чини "Закључак" (стр. 243-247). У њему Зоре указује на потребу и могућност својеврснога хармонизирања платоничке и аристотеловске традиције филозофирања, у сличном смислу у којем је она до одређене мјере била постигнута у оквиру неоплатонизма. Након тога слиједи библиографија примарних и секундарних извора те биобиблиографијска напомена о аутору и текстовима у књизи.
Књига Почетак и смисао метафизичких питања одликује се јасноћом језика и мисли те инструктивним, слојевитим и сувереним разматрањем и излагањем носећих момената грчке филозофије. Као вриједност треба истакнути нескривено Зореово ослањање на Хеидеггерове и Гадамерове интерпретативне засаде, које се често прешутно преузимају и ријетко долазе до ријечи на оној равни интелектуалног поштења као што је то на дјелу у овој књизи. У оквиру филозофијскога живота Хрватске, забрињавајуће сиромашног интерпретативним замасима ове врсте, Зореова књига је вриједан и потицајан принос. 

Хвала оригиналном постављачу. 

http://www.mediafire.com/?cqlwo4bwzqm4gb4