Онкрај пута

Већ неко дуже време бављење Хајдегером и његовом филозофијом није више у фокусу мога рада. Овај блог је настао као израз ентузијазма везано за хајдегеријанска питања, проблеме. Сходно томе сам покушавао да барем једном месечно објавим неки прилог на блогу који би био тематски занимљив. Х. и његова филозофија су за мене били неко и нешто што ме је од мојих првих студијских година (у)водило у филозофију и филозофирање. Х. је био надасве неко ко је умео да постави право питање за некога невичног филозофирању, за некога ко се борио са мислима. Тако су се и потврђивале речи Хане Арент о Х. филозофирању као нечему што је далеке ствари чинило блиским. Већ неко дуже време окушавам се у нечему што не би било интерпретација неке филозофије, па тако ни Х., него би било покушај једнога засебног концептуализовања, односно избијања на пут. Наравно да је надасве јасно, да овде није реч о неком искључујућем тону који би постављао ствари „или-или“ али ипак у овим нијансирањима се дешавају ствари. Тако се и дошло до тога да се буде поштен према ономе што се овде радило и да се тако и једноставно призна да тога више нема и да се ствар изменила. Уколико ентузијазма за овакву тематизацију нема сматрао сам поштеним ствар довести на њено место.

Што се тиче различитих тема које су покренуте овде, можда је згодан тренутак да се резимира. У погледу литературе која се налазила на блогу, од које је нека уклоњена путем интензивирања акција на нету које се дешавају последњих годину и нешто дана, упутио бих на више странице које би могле бити од помоћи:

http://www.aaaaarg.org/
http://libgen.info/
http://gen.lib.rus.ec/
http://en.bookfi.org/

http://bookza.org/

Изузетна искуства, поред редовног студија и предавања,  која бих хтео овде да нагласим током бављења Х. филозофијом била су: посета колиби у Тотнаубергу, филозофска школа у Оребићу, као и поједине прилике којима је омогућено указати на један у одређеном смислу неортодоксан приступ Х. филозофији.

У погледу започетог круга читања упутио бих на тему на форуму пјацета, где је колега Давор наставио да спроводи ову замисао на један крајње зналачки начин и тренутно стигао до пар. § 8.

Што се тиче питања о наставку студија у мом случају избор је пао на Универзитет у Бечу [Uni Wien]  - Факултет за филозофију и науку о образовању [Fakultät für Philosophie und Bildungswissenschaft], односно Институт за филозофију [Institut für Philosophie]. Основни разлози су били квалитет који UW може да понуди али са друге стране и финансијски разлози, односно могућност финансирања студија као и својевремено чак бесплатни студиј, мада се чини да од следећег семестра долази до промена.
У погледу предавача који би били занимљиви у оквиру теме блога а у погледу мог скромног досадашњег једносеместралног искуства су пре свега емеритуси Хелмут Фетер [Helmuth Vetter], неке његове књиге су превођене код нас, односно пре збирке есеја, затим Гинтер Пелтнер [Günther Pöltner]. Поред емеритуса такође и Георг Штенгер [Georg Stenger], затим Матијас Флачер [Matthias Flatscher] те Софи Лојдолт [Sophie Loidolt].

Читаћемо се свакако и даље. Леп поздрав из земље Витгенштајна и Попера, али једним делом и Брентана, као и Фројда, Климта, Хундертвасера, Фрица Ланга, захер торте, Моцарта али и моцарт кугли. :)

Круг читања § 1: Дијалог уз параграф

Прилог колеге Давора са блога увод који се дијалошком формом наставља на § 0 и уписује у круг читања.

 ''Valja ponovno postaviti pitanje o smislu bitka.'' Ali, danas ne samo da izostaje odgovor nego izostaje i πὰθος  pogodan za pitanje, naime ἀπορία, pometenost koju tek treba zadobiti da bi to pitanje postalo nužno. [0]

Vid: Ukoliko je najprije potrebno ponovno pobuditi raspoloženje pogodno za jednu aporiju, možda da pokušamo kao u antici, dijalogom? :)

Tvrtko: Baš zabavno. Ti bi valjda bio mudri Sokrat, a ja onaj što govori ''Zeusa mi, tako je!''? Neka, prihvaćam igru jer mi nema smisla to što govoriš. Zašto bi bilo nužno buditi interes za neko pitanje koje odavno nikoga ne zanima? Taj ''bitak'' je pojam iz žargona one filosofije koja je danas zasluženo zaboravljena, tradicionalne metafizike. Što bi se nas, osim ako nismo baš historičari filosofije, ticale pradavne ''bitke oko bitka'' [1] Platona i Aristotela naspram njihovih suvremenika?

Vid: ''Pitanje o bitku'' ne proizlazi iz nekritičkog preuzimanja tradicije. Premda stručni filosofijski pojam, ''bitak'' ipak nije drugo do imenični oblik onog što izgovaramo svakodnevno stotine puta: onog biti. Kad kažeš ''bio sam u kinu'', ''dosadno je '', ''dva je manje od pet'', ''sredit ću to'',... u svakoj od tih rečenica je neki oblik toga ''jest'', ''biti''. Pitanje je o smislu toga biti.

Tvrtko: Ali svatko već razumije to jest u tim rečenicama.

Vid: Doista postoji neka prosječna samorazumljivost toga jest koja nam omogućuje da ga neprestano upotrebljavamo. Ipak, upravo je posao filosofa da samorazumljivosti, te implicitne ''tajne sudove običnog uma'' eksplicira, učini svojom izričitom temom. Zato je pitanje o smislu onoga biti nužno izričito ponoviti.

Tvrtko: Pitanje je, dakle, što znači to biti? Onda se valjda traži neka definicija ''bitka''.

''Definicija (lat. definitio: ograničenje, određenje) je izraz kojim se određuje sadržaj nekog pojma točno i jednosmisleno s pomoću najbližega višega rodnog pojma (genus proximum) i specifične razlike (differentia specifica)''. [2]

OK, pokušajmo najprije na nečemu konkretnome, npr. ovom tu stolu. ''Viši rodni pojam'' bio bi namještaj, a ''specifična razlika'' naspram ostalog namještaja recimo to da ima ravnu plohu pogodnu da na njoj nešto obavlja netko tko sjedi. Ako je time otprilike pogođena definicija stola, kako bismo takav postupak primijenili na pojam bitak?

Vid: Radije pokušajmo zaobilazno. Kako bismo od tvoga primjera nastavili dalje ka višim rodnim pojmovima?

Tvrtko: Viši rodni pojam za namještaj je pribor, uporabna stvar. Potom, još viši, konkretna fizička stvar uopće.

Vid: Recimo da je tako.[3] Dalje?

Tvrtko: Ima li dalje?

Vid: Kažemo da jest i za nešto što nije konkretna fizička stvar, na primjer za broj.

Tvrtko: Onda biće (bivstvujuće), neko nešto koje uopće jest? To bi obuhvatilo oboje.

Vid: Je li moguće ići dalje ići u tom smjeru? Apstrahirati i od minimalnog određenja poput ''to'' ili ''tu'' ili ''nešto''?

Tvrtko: Tad bi, valjda, preostalo samo to jest, ''bitak''. Dalje ne možemo misliti, neki još viši rodni pojam. Znači ''bitak'' je najapstraktniji, najopćenitiji mogući pojam?

Vid: To jest neki maksimum apstrakcije. [4] Hegel na početku svoje Znanosti logike kaže o tako razumljenom bitku:

''B i t a k,  č i s t i   b i t a k, - bez ikakve daljnje odredbe. U svojoj neodređenoj neposrednosti on je jedino jednak sebi samome, a također nije nejednak prema drugom, nema nikakve različitosti unutar sebe, niti prema vani. Bilo kojom odredbom ili sadržajem koji bi u njemu bio razlikovan, ili čime bi bitak bio postavljen kao različit od nečeg drugog, on se ne bi čvrsto držao u svojoj čistoći. On je čista neodređenost i praznina. – U njemu se  n i š t a  ne može zreti, ako se ovdje može govoriti o zrenju; ili on je samo to, čisto prazno zrenje sâmo. U njemu se jednako malo može nešto misliti ili on je isto tako sâmo to prazno mišljenje. Bitak, ono neodređeno neposredno, uistinu je  N i š t a  i ni više ni manje nego  N i š t a.'' [5]

Tvrtko: Uh, to ''bitak je ništa'' zvuči čudnovato. Zar se bitak ne bi trebao odnositi na jest, a ništa, odnosno ne-bitak, na tome suprotno, na nije?

Vid: Taj se neobični odgovor, naime ''ništa'', javlja uz pitanje ''što je bitak?'' Budući da nije nikakvo ''nešto'', da nema nikakvog određenja, da nije ''neko-što'', samo utoliko je bitak upravo ''ništa''. Nije moguće dati drugačiji odgovor na to pitanje. Ali, očito smo time izašli izvan onih okvira unutar kojih, kako rekosmo, svatko razumije što znači kad kažemo ''jest''.

Tvrtko: Čini se da smo napravili korak previše kad smo nakon pojma biće dalje apstrahirali.

Vid: Možda je ipak već pitanje što je bitak pogrešno postavljeno, ako je jedini mogući odgovor na njega teško pojmljiv. Izgleda da bitak nije nešto poput još nekog bića, o kojemu možemo pitati što je to.

Tvrtko: Zar nije tako glasilo ''pitanje o bitku''?

Vid: Zapravo je to prije pitanje o kako nego o što. Već je Aristotel, koji je prvi razvio onaj način definiranja pomoću genus proximum i differentia specifica, vidio taj problem. Naime, to da jesu nije neko opće svojstvo npr. broja dva i ovog tu stola (onako kako je npr. plinovitost opće svojstvo zraka i vodene pare). Način kako jest broj različit je od načina kako jest konkretna fizička stvar. Zato Aristotel kaže da se to biti iskazuje višeznačno [6]. Ne radi se o višem rodnom pojmu nego prije o analogiji između različitih upotreba te riječi. U srednjem vijeku se taj problem prvenstveno pojavljivao kao razlika toga biti u iskazima poput neka stvar jest i Bog jest – načini kako jest Stvoritelj i kako jest ono stvoreno nisu jednaki. [7] Osim toga, zar da Bog, po kome sve jest, ima iznad sebe viši rodni pojam?

Tako su se na dugom putu zakazivanja pitanja što je bitak pokazala barem dva važna momenta: naime da bitak nije još jedno (pa niti ''najviše'') biće [8], te, drugo, da se načini bitka pojedinih bića mogu razlikovati [9].

Tvrtko: Ili se ipak radi o praznom pojmu, koji ništa ne znači, ako već ne možemo definirati što je bitak.

Vid: Ali, sjeti se početka razgovora: ustvrdio si, i to s pravom, da je to biti samorazumljivo. ''Mi ne znamo (ne zna 'se') što znači 'bitak', ali taj izraz je u stanovitom smislu razumljiv svakome.''[10] I ne samo kao jezični izraz, nego uvijek već živimo razumijevajući različitost načina na koji jesu ovaj tu konkretni predmet, broj dva, ja sam, drugi čovjek ili lik iz crtića. Mada to biti svatko nekako već razumije, ipak ne znamo što je to: ne pobuđuje li to nelagodu? Nije li to jedna aporija?

Tvrtko: Zeusa mi, tako je! :)

 [0] Vidi: Круг читања § 0: ἀπορία/пометеност; присност;„бивствујући“; време

[1] Heidegger navodi Platonovu sintagmu γιγαντομαχἰα περἱ τῆϛ οὑσἰαϛ  (Soph. 246a).

[2] http://hr.wikipedia.org/wiki/Definicija , 31.V.2012.

[3] Heidegger kasnije u SuZ (§15) pokazuje da puko postojeća stvar nije viši rodni pojam uporabnom priboru, nego je razlika između njih kategorijalna, razlika u vrsti bitka.

[4] Eugen Fink tumači taj predstojeći Hegelov navod kao maksimalno naprezanje apstrakcije: ''Početak filozofije nije apstraktan zato što započinje nekim apstraktnim pojmom, nego jer počinje ... totalnom apstrakcijom: napuštanjem svega određenoga, žrtvovanjem svega sadržaja, odvraćanjem pogleda od svega pojedinačnog i razlikovanog. To je najveće naprezanje mišljenja, isprazniti se i držati se praznine te shvatiti prazninu kao temelj svakog sadržaja po sebi samome. (...) To što inače činimo uvijek je mišljenje o određenom, mišljenje nečega, mišljenje ovog i onog. (...) Tek u ispražnjenju, u odvraćanju pogleda od vezanosti na ono određeno, svagda sadržajno, svagda posebno, mijenja se čovjek tako da se obraća k neposrednosti onog neposrednog: bitku.'' Eugen Fink, Uvod u filozofiju, Zagreb 1998., str. 97.-98.

[5] G. W. F. Hegel, Znanost logike I, Zagreb 2003., str. 71.-72.

[6] Aristotel, Metafizika K, (1060b30)

[7] Usporedi Alois Halder, Filozofijski rječnik, Zagreb 2002., str. 20.

[8] ''To razlikovanje nije neko proizvoljno, već ono razlikovanje putem kojega se tek zadobiva tema ontologije a time i same filozofije. (...) Mi ga označujemo kao ontologijsku diferenciju, tj. kao razlikovanje bitka i bivstvujućeg.'' Martin Heidegger, Temeljni problemi fenomenologije, Zagreb 2006., str 17.

[9] ''Svako bivstvujuće ima način bitka. Pitanje je ima li taj način bitka u svakom bivstvujućem isti karakter (...) ili se pojedinačni načini bitka razlikuju među sobom? (...) Kako se unatoč višestrukosti načina bitka uopće može govoriti o jednom jedinstvenom pojmu bitka?'', isto, str. 18. Nasuprot Hegelovom shvaćanju bitka kao neodređene neposrednosti, Heidegger shvaća bitak nehomogeno, strukturirano. ''Najvažniji korak prema pitanju Bitka i vremena sada se sastoji u tome da si u punoj jasnoći raščistimo da biće ... s obzirom na strukturu svoga bitka nije homogeno. (...) Drugačije izraženo: bitak koji je ... svaki put uvijek već 'razumljen' nije jednoličan nego pokazuje bogatstvo unutarnje raščlambe.'' Rainer Thurnher, Hermeneutička fenomenologija kao angažman, Zagreb 2004., str. 59.

[10] Martin Heidegger, Prolegomena za povijest pojma vremena, Zagreb 2000., str. 161.

Круг читања § 0: ἀπορία/пометеност; присност;„бивствујући“; време

 Прва страна без пагинације



            Оно што је у овој секцији потребно разумети у јендом основном смислу, да би се она као таква разумела, јесу следећи појмови и њихови односи: пометеност [Verlegenheit], присни [у гл. облику vertrauen] „бивствујући“ [„seiend“(партицип гл. sein)]  и време [Zeit].

            Сам почетак књиге почиње са цитатом који нас враћа на грчке почетке. Кључно је разумети да пометеност [Verlegenheit] упућује на ἀπορία. Апорија [ἀπορία] јесте πὰθος платонових (раних) дијалога и један од носивих елемената платоновског дијалога  - ποιεῖν ἀπορεῖν[1]. Ἀπορία се да разумети на различите начине[2]. Основна значења су: 1. беспомоћност [Ratlosigkeit], пометеност [Verlegenheit], тешкоћа [Schwierigkeit]; 2. оскудица [Mangel]; 3. подозривост [Bedenklichkeit], двојба или дилема [Zweifel][3]. Ἀπορία  је стање нечега или онога шта је, ко је ἄπορος[4]. Он је као такав, као ἄπορος, непроходан, беспутан [unwegsam][5]. Он је самом себи, у сопственој тешкој ситуацији, стању, непрозиран. Са друге стране εὔπορος је онај који је на добром, али и лакшем путу [εὐπορία][6]. Стога је онда та лакоћа и неко обиље. Тако је разумљиво и да πόρος означава пут [Weg], пролаз [Durchgang], прелаз (преко реке) или газ [Furt (der Weg durch einen Fluß)], излаз [Ausgang], помоћно средство [Hilfsmittel][7]. Стога се пут, имање пута, сходно наведеном, да разумети као нека погодност, неки излаз из беспућа, једно разрешење или извршење беспућа.

            Оно што је битно разумевање ситуације јесте двоструко никако [Keineswegs]. Упитно је било раније али сада немамо одговор. Тако да питање о смислу битка [die Frage nach dem Sinn von Sein] треба да се обнови. Друго Не је резервисано за  πὰθος античког дијалога. За ἀπορία односно пометеност [Verlegenheit]. Разумевајући Хајдегера, ситуација је потпуно незавидна. Не само да изостаје одговор него изостаје и сам πὰθος из кога би се могло поставити питање. Тако да је смисао ἀπορία и питања потпуно радикализован. Стога је овакво постављање питања тек пут у пометеност. Пометеност се тек треба задобити.

            Присност се разумева као саморазумљивост имања нечега, у смислу знања. Време се узима као могући хоризонт разумевања битка. Он упућује у ком смеру ће се кретати разумевање битка, што себи истраживање ставља за задатак.

 

Ова ствар од Бјесова  на добар начин приближава филозофски патос прве стране без пагинације али без извршења у вери. Ту лежи разлика.
[Нејасни обриси, Никад дубља тишина; Нема одговора; Нема ни Питања; Мислим; Сећам се; Не могу да мислим ... (Бјесови - Верујем са албума "Све што видим и све што знам" (1997) Metropolis Records)]

[1] уп. Platon Menon, 80d; У немачком преводу користи се термин ratlos machen (уп. Platon: Menon, S. 754 (vgl. Platon-SW Bd. 1, S. 427-428)

[2] уп. Historisches Wörterbuch der Philosophie: Aporie, Aporetik, S. 1591(vgl. HWPh Bd. 1, S. 447); Pape: Griechisch-Deutsch, S. 11292 (vgl. Pape-GDHW Bd. 1, S. 321); Grčko-hrvatski rječnik za škole, стр. 107.

[3] Наводи се према Папеовом речнику уз компарацију са Сенцовим речником (уп. Pape: Griechisch-Deutsch, S. 11292 (vgl. Pape-GDHW Bd. 1, S. 321); Grčko-hrvatski rječnik za škole, стр. 107.)

[4] уп. ибид

[5] уп. Pape: Griechisch-Deutsch, S. 11300 (vgl. Pape-GDHW Bd. 1, S. 322); Grčko-hrvatski rječnik za škole, стр. 107-108.

[6] уп. Pape: Griechisch-Deutsch, S. 36997, 37001 (vgl. Pape-GDHW Bd. 1, S. 1090); Grčko-hrvatski rječnik za škole, стр. 371.

[7] уп. Pape: Griechisch-Deutsch S. 75191(vgl. Pape-GDHW Bd. 2, S. 684)]; Grčko-hrvatski rječnik za škole, стр. 775.

Круг читања ’Sein und Zeit’-a

Отварам тему „Круг читања ’Sein und Zeit’-a“ која има за циљ да окупи оне којима је намера једно интензивно читање овога дела. Овим путем позивам све заинтересоване да се прикључе у коментарима на блогу а уколико међу њима има и оних који би учествовали у уређивању ове теме омогућио бих истима уређивачки приступ у блог подешавањима. Жеља ми је да се оформи једна група која би читала, коментарисала, те остварила једну продуктивну расправу. Са друге стране, свестан сам како стоје ствари и са филозофијом уопште и са Хајдегеровом филозофијом напосе, те је за очекивати да „писмо и не стигне на праву адресу“. Бавићу се овом темом онолико колико текуће обавезе буду ишле у сусрет теми и онолико колико ми животне околности буду дозвољавале. Унутар ове теме ћу студиозно, надам се, параграф по параграф, разјашњавати основне термине и њихова значења,  те указивати на интерпретативне могућности, на проблеме разумевања овог дела, те излагати сопствене тешкоће на које будем наилазио у (не) разумевању.

Користићу ово издање

Хајдегер, Мартин Битак и време, Службени гласник, Београд, 2007.

али и немачко издање

Heidegger, Martin Sein und Zeit, Max Niemeyer Verlag Tübingen, 1967.


Heidegger, Martin Sein und Zeit, Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main,1977.

док ћу унутар самих параграфа указивати на евентуалну секундарну литературу.