[према Rüdiger Safranski Ein Meister aus Deutschland. Heidegger und seine Zeit, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt, 2006; превео Давор Лазић]
Hronika (ekscerpt iz knjige R. Zafranskog)[prema Rüdiger Safranski Ein Meister aus Deutschland. Heidegger und seine Zeit, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt, 2006; preveo Davor Lazić]
1889
26.9. рођен је Мартин Хајдегер, син Фридриха Хајдегера (7.8.1851. – 2.5.1924.) подрумара и црквењака из Мескирха, теЈохане Хајдегер, девојачко Кемпф (21.3.1858-3.5.1927.).
1903-1906
Стипендиста гиманазије у Констанци. Станује у католичком интернату „Конрадихаус“, спрема се за свештенички позив.
1906- 1909
Гимназија и надбискупски конвикт у Фрајбургу.
1909
30.9. Хајдегер ступа у Језуитски новицијат у Тисису, кодФелкирха (Форарлберг).13.10. бива отпуштен због проблема сасрцем.
1909-1911
Студира теологију и филозофију у Фрајбургу.Антимодернистички чланци у католичким часописима.
1911-1913
Прекид свештеничког образовања и криза. Студиј филозофије,хуманистичких и природних наука у Фрајбургу. Добијастипендију за студиј католичке филозофије. Пријатељство са Ернстом Ласловским. Студира Хусерла. Логика као оностранавредност живота.
1913
Промоција у докторско звање са дисертацијом „Учење о суду упсихологизму“.
1915
Хабилитација са радом „Учење о категоријама и значењу ДунсаСкота“.
1915-1918
Позван у војну службу ( ограничено способан, обавља дужност уметеролошкој служби и поштанској цензури ).
1917
Склапа брак са Елфридом Петри.
1919
Рођење сина Јерга.
1919
Јануар. Прекид са „Системом католицизма“.
1920
Рођење сина Хермана.
1918-1923
Мартин Хајдегер као Privatdozent и Хусерлов асистент уФрајбургу. Пријатељство са Елизабет Блохман.
1920
Почетак пријатељства са Карлом Јасперсом.
1922
Хајдегерова интепретација Аристотела изазива велику пажњу уМарбургу. Градња колибе у Тотнаубергу.
1923
Хајдегер предавањима из „Онтологије“ излази на глас „тајног краља филозофије“.
1923
Позив у Марбург. Усељење у колибу уТотнаубергу. Пријатељство са Бултманом.
1924
Почетак љубавне приче са Ханом Арент.
1925
Хана Арент напушта Марбург.
1927
„Битак и време“.
1928
Позив у Фрајбург за Хусерлова наследника.
1929
Приступно предавање „Шта је метафизика?“ Март: предавања при универзитетским курсевима у Давосу. Расправа са ЕрнстомКасирером.
1929/30
Предавање „Темељни појмови метафизике“.
1930
Одбија први позив из Берлина.
1931/32
Нова година у колиби: Хајдегер прихвата национал-социјализам.
1933
Избор ректора: 1.мај - Приступа партији (NSDAP). 27.мaj - ректорски говор. Организација научног погона. Пропагандистички наступи у Лајпцигу, Хајделбергу, Тибингену. Сарадња у оквиру баденске високошколске реформе (увод у фирер-принцип).Октобар: одбија други позив из Берлина. Лето:последња посета Карлу Јасперсу.
1934
Сукоби на факултету, неслагање са владиним и партијским службеницима довешће га до одступања са места ректора. Лето: израда плана за Dozentakademie у Берлину.
1936
Крај преписке са Јасперсом. Предавање у Цириху: „Извор уметничког дела“. Предавање у Риму: „Хелдерлин и суштинапесништва“. Сусрет са Карлом Левитом.
1936-1940
Више пута током предавања о Ничеу критичкирасправља о мишљењу моћи национал-социјализма. Бива надгледан одГестапоа.
Хајдегер одбија учешће на филозофском конгресу уПаризу.
1944
Новембар: позив у народну милицију (Volkssturm).
1945
Јануар – фебруар: сређује и похрањује рукописе на сигурно.
1945
Април – јуни. Филозофски факултет се премешта у замакВилденштајн (код Бајрона, долина Дунава). Jули: Хајдегер предистражном комисијом. Официри француске окупационе војске,заинтересовани за филозофију, ступају у контакт са Хајдегером.Планирани сусрет са Сартром пропада. Преписка са Сартром.Почетак пријатељства са Жаном Бофреом.
1946
Јасперсов извештај. Хајдегер добија забрану предавања (до1949). Почетак пријатељства са Медаром Босом. Писмо Бофреу „Писмо о хуманизму“.
1949
Децембар: четири предавања у Бременском клубу ( „Ствар“, „По-став“, „Опасност“, „Окрет“ ).
1950
Поновљена у Билерхехе и у Бајерској академији лепих уметности.
1950
Фебруар: посета Хане Арент Хајдегеру. Дописивање ипријатељство бива обновљено. Наставља такође дописивање саКарлом Јасперсом.
1951/52
Хајдегер поново држи предавања.
1952
Друга посета Хане Арент.
1953
„Питање о техници“ академско предавање у Минхену.Почетак Хајдегерове послератне каријере. Пријатељство саЕрхартом Кестнером.
1955
„Опуштеност“ говор на свечаности у част Конрадина Кројцера уМескирху. Предавање у Сериси ла Сал.
1957
Предавање у Ајс де Прованс.Познанство са Ренеом Шаром.
Oригинални назив: The Ister
Званична презентација филма: theister.com
http://www.imdb.com/title/tt0397477/
"Истер је пут, дугачак 3000км, у срце Европе, од ушћа реке Дунав у Црно море до њеног извора у немачком Шварцвалду. Скот Фундас из Варајетија га хвали као "филозофску гозбу - на којој је могуће заситити се и отићи усхићен", филм је базиран на делу, најутицајнијег и најконтраверзнијег филозофа 20. века, Мартина Хајдегера, који се 1933. заклео на верност Национал-социјалистима. Придруживањем великој филозофској приповеди путем највећег европског воденог пута, Истер вас позива да откријете изузетну прошлост и будућност 'Запада'.
Филм је награђен 2004. године од стране "National Research Cinemas Association (GNCR)" на фестивалу "Marseille International Documentary" и од стране "Quebec Film Critic’s Association Documentary" на фестивалу "Nouveau Cinéma Montréal"."
"Средином другог светског рата, један од најутицајнијих филозофа двадесетог века, држао је серију предавања тематизујући песму о реци Дунав, једног од највећих немачких песника. Филозоф о коме је реч је Мартин Хајдегер, који је 1927.г. постигао светску славу са својим magnum opus делом, "Битак и време". Хајдегер се прикључио национал-социјалистичкој "револуцији" 1933.г, поставши ректор Универзитета у фрајбургу. Његов инагурални говор је кулминирао у 'Heil Hitler!'
После сукоба са нацистичком бирократијом, даје оставку на место ректора 1934.г. Девет година касније, када беше Немцима срећа окренула леђа, Хајдегер летњи семестар користи држећи предавања о поезији Фридриха Хелдерлина. У жижи је била песма о реци Дунав, позната као "Истер".
Хајдегерова предавања бејаху више од езотеричног повлачења у свет поезије, пре директна суочавање са политичким, културним и војним хаосом са којим су се Немачка и свет суочили 1942.г, с временом које ће током предавања бити окарактерисано као "звездани сат нашег почетка". Песма о којој је реч почиње овако:
Jetzt komme, Feuer!
Begierig sind wir
Zu schauen den Tag
Филм "Истер" се лаћа једног од најизазовнијих путева Хајдегеровог мишљења, док се крећемо од ушћа реке Дунав у Румунији, до њеног извора у Шварцвалду. Колико год Хајдегер бивао контраверзним, његова мисао наставља да живи у делима изванредних савремених мислилаца и уметника. Четворица таквих воде нас узводно дуж Дунава: Филип Лаку-Лабарт [Philippe Lacoue-Labarthe], Жан-Лик Нанси [Jean-Luc Nancy], Бернар Штиглер [Bernard Stiegler], и напослетку Ханс-Јирген Сиберберг [Hans-Jürgen Syberberg].
Крећући се кроз крхотине бивше Југославије, кроз Мађарску која обнавља своју националну митологију, те Немачку која је уједно срце нове Европе и дух старе, фим испитује сам Дунав.
Оцртавајући места и времена путем реке унутар Хајдегеровог мишљења, филм позива гледаоца да учествује у најпровокативнијим питањима савремене Европе и света. Ова питања - куће и места, културе и сећања, технике и екологије, политике и рата - призивају нас као и Хајдегера 1942.г."
Смрт бога и уздизање животиња. ка разумевању анимализма на „крају историје“
( Прелеминариј за критику историјско-филозофских основа зооетике )
[Davor LazićSmrt boga i uzdizanje životinja. ka razumevanju animalizma na „kraju istorije“( Preleminarij za kritiku istorijsko-filozofskih osnova zooetike )]
Увод
Целином историје онога што се обично назива Западни свет, човек се бавио проблемом саморазумевања и саморецепције. Кроз различите историјске периоде, разумевао је себе различито. Одакле човек може очекивати одговор на питања која су од велике важности за људско пребивање? У својим истраживањима човек се окренуо различитим предметима, различитим могућностима саморазумевања. Један од путева, вероватно најоубичајенији, био је путем саморазумевања у разлици спрам животиња, али такође и у идентитету са животињама. Животиње су одвећ биле прилично референтне у разумевању људи. Било би много теже разумети људе да није животиња. У концептуализацијама, током историје, човек је успостављао различит однос спрам животиња. Животиње у ширем смислу. У стриктном смислу би вероватно адекватнији термин био анимализам. У смислу релације спрам себе и животиња. Ова студија иде у том смеру. Ка разумевању анимализма у савременом миљеу. Стога постављамо једно кантијанско питање: „Како је могуће нешто попут Зооетике?“ Шта је омогућава?
Смрт бога
Наслов долази из Ничеовог добро познатог дела. Речи „Бог је мртав! [Gottisttott!]“[1] Ниче је изнео по први пут у своме делу из 1882. „Весела наука [Die fröhliche Wissenschaft]”. Којејезначењеове изјаве? Да ли је то манифест атеизма? Јесте? Рекли би смо да није. Такође, овај суд није усамљен.[2] Но, зашто ово није манифест атеизма и шта јесте? Овом изјавом Ниче описује један светско-историјски догађај. Чињеница је да почевши од модерног доба са рађањем модерних наука, просветитељским покретом, секуларизацијом, позитивизмом, емпиријским истраживањима, техником – човеков свет се променио. Ове промене се шире диљем планете и оне мењају стварност као и увид у исту. У смислу одређујућем по оно шта је истина а шта није. Овај нови покрет мења човеково пребивање на земљи. Бог, према Ничеу, такође није недодирљив. Бог је такође захваћен овим историјским догађањима. Аргумент који би се могао употребити и могли би се спорити око тога, да је бог вечан и да је независан од ових темпоралних догађаја. Да ли је то истина? Но, ако и бог није темпоралан, није ли вера? Вера је темпорална. У хришћанској теологији би такође било проблематично одбранити овакав суд. У овој студији ћемо прескочити такву расправу. Но, такође се можемо подсетити речи из Библије “Ја објавих, и спасох, и напред казах, и никоји туђ бог међу вама, и ви сте ми сведоци, вели Господ, и ја сам Бог” (Исаија 43:12) Чега је Ниче сведок? „Ми смо га убили – ви и ја. Сви смо ми његове убице! [Wir haben ihn getödtet, — ihr und ich! Wir Alle sind seine Mörder!]“[3] Значајно за разумевање историјског контекста је да ми нисмо рани хришћани. Но, ко смо? Ничеов одговор је да смо убице. Ниче извешћује о једном историјском догађају. Тај догађај Ниче је именовао као „смрт бога“.Овај догађај се манифестује као нихилизам. Но, шта су „смрт бога“ и „нихилизам“ ако их сматрамо именима за исти догађај? „Шта значи нихилизам? – Да се обезвређују највише вредности. Недостаје циљ; недостаје одговор на – Зашто? [Was bedeutet Nihilismus? - Daß die obersten Werte sich entwerten. Es fehlt das Ziel; es fehlt die Antwort auf das>Warum?<]”[4] Ниче извешћује о ишчезавању. Ниче опозива целу западну традицију. Шта ишезава није једна вредност коју друга замењује. Оно што ишчезава јесте вредност као таква. Наша цивилизација има своје основе у платоничком разумевању збиље.Идеја је одувек била пут ка збиљском и природном. А то је оно што изневерава. Надприродно не може више бити мера за природно. Шта би било природно без натприродног биће у наредним редовима пропитано. Оно што Ниче жели јесте да моћ, која је одузета животу, му буде враћена натраг. Остаје нејасно шта је живот? И шта је Übermensch? Да ли је то задатак хуманитету или не? Ако јесте, онда шта је тај задатак у контрасту спрам бившег натприродног? Да ли је то нови идеалитет? Ако није шта јесте? Да ли је то наша судбина? Ако Übermensch није задатак,онда би га требали спонтано достићи. Као у природној селекцији?
Аристотелово разумевања човека као πολιτικώνζψονиzùonlÒgonἔcon
У Античкој Грчкој, у првим редовима дуге традиције, Аристотел расправља о природи човека. Две дефиниције су од великог значаја - πολιτικώνζψονиzùonlÒgonἔcon. ζψον, судећи по Лидл-Скот речнику, но такође интерпретирано у радовима великог броја филозофских аутора, је старогрчки термин за живуће уопште, живо биће, животиња. Са другим терминима πολιτικών и lÒgonἔcon Аристотел жели да укаже, да разуме специфично место човека унутар природе. Специфична позиција треба да опише специфичност човеког обитавања на Земљи. Човеков живот се раскрива, одвија у πόλις-у , што је специфична заједница Античке Грчке, често превођено као држава, но укључује и друштво. Други термин lÒgonἔconможе бити разумљен на различите начине. Термин lÒgoj је вишезначан. Овде лежи (не)могућност разрешења дефинитивног значења Аристотеловог одређења човека. Чести термини који се користе у превођењу овог старогрчког термина јесу: суд, реч, говор, језик, прича, ум, разлог. У односу спрам других врста Аристотел указује на разлику и успоставља својеврснухијерархију унутар животињског царства. Критеријум вредности је сложеност бића. На првом нивоу лествице су биљке и оне су најнижи облик живота на лествици. Биће биљака садржи само нутритивну функцију путем које се одржава. Животиње су изнад биљака на лествици и њихово биће садржи такође пожудну црту што им омогућава да имају осећања, жеље и способност кретања. Човеково биће поседује све црте које су садржане у биљкама и животињама,но такође и нешто преко тога. Рационална црта, по Аристотелу, је дистинктивно наша. „Дистинктивно наше“ јесте оно што не бива до краја јасним. У превођењу старогрчких термина πολιτικώνζψονиzùonlÒgonἔcon на латински, поље значења биће редуковано на латински израз animalrationaleу делима Цицерона и даље. Тај најчешће кориштени термин служиће за описивање људског бића.
У амброзијској библиотеци
Оно што је занимљиво за нас, у смислу ове студије, унутар јудео-хришћанске традиције јесте есхатологија у истој. Есхатолошка претпоставка времена и историје, зато што је есхатолошка, је таква да на једној страни имамо почетак док је на другој крај. Почетак је као клица која се развија у своје истинско биће. Стога је садашњост предметна том догађају. Агамбен нас информише о једном ванредном примерку Библије.[5] Примерак се чува у амброзијској библиотеци у Милану. У питању је хебрејска Библија из тринаестог века. Библија садржи илустрације. Илустрације се симболично налазе на последње две стране. У том смислу су инспирисане месијанским и мистичним идејама. Из разлога што се налазе на последњим странама, али не само збога тога, саме илустрације упућују у том смеру, можемо закључити да представљају слику онога што долази после човечанства. Илустрација представља месијански банкет праведника последњег дана. Крунисани праведници, последњег дана, седе, уз богату трпезу, озарени музиком два свирача. Слика представља идеју да ће се праведници, који су се целог живота придржавали правила изложених у Тори, гозбити месом Левијатана и Бехемота. Ова идеја је добро позната у рабинској традицији. Оно што чини одликовним ове илустрације Библије од других, јесте исто оно што се крије иза круна праведника. Минијатурист је представио праведнике, не са људским, него са животињским главама. Илустрација очевидно приказује орлов опаки кљун, црвену воловску главу, главу лава, магарца, леопарда и мајмуна, такође. Занимљиво је питање које Агамбен покреће. Поновићемо га овде: “Зашто су представници закљученог човечанства насликани са животињским главама?“[6] Наравно, различите теорије покушавају да објасне овај неуобичајени призор. У овој студији, задовољићемо се са једним уопштенијим судом. Можемо закључити да ће традиционална опозиција човека и животиње, тела и душе, природног и надприродног бити превазиђена на крају историје. У том правцу, рекло би се, ова илустрација смера. Овај увид подржава такође и један месијански део из Новог завета. „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дете водиће их. И крава и медведица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дете које сиса играће се над рупом аспидином, и дете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске. Неће удити ни потирати на свој светој гори мојој, јер ће земља бити познања Господњег као море воде што је пуно.“ (Исаија 11: 6-9)
Мирандолина прича
Ђовани Пико дела Мирандола био је италијански ренесансни филозоф. Његово најпознатије дело је „Говор о достојанству човека“[7], насловљено после његове смрти. Мирандола је планирао да овај говор буде прелеминариј, увод, у његових 900. теза које је планирао јавно да брани. На несрећу, то се никада није десило, због строгости црквених ауторитета. Расправа ће бити забрањена. Оно што је од великог значаја за нас јесте једна прича из говора. У питању је мит о постанку света. У равни са библијским постањем. Мирандола пропитује природу човека и његову позицију унутар природе, у краљевству божјем, као божју креацију. Почетком стварања света, бог, моћни архитекта, према Мирандолином разумевању, је створио свет који нам је познат. „Изнаднебно пространство беше искрасио духовима, ајтерске кугле оживео душама вечитим, а отпадне и изметне области света доњега испунио беше мноштвом свакородних животиња“.[8] Када је његов посао био окончан, “Божанствени стваралац“ је чезнуо за створењем које ће моћи разумети свет који је створио и које ће моћи препознати његову лепоту, божанскост, величанственост и бити дирнут истом. Ситуација је била таква да је потрошио све архетипове током стварања других бића. Тако да није преостало модела из кога би бог обликовао нови нараштај. Такође је природа са свим бићима између неба и земље била успостављена, те је простор био испуњен. Тако, врховни творац, не даје човеку ништа што би било само његово. Са друге стране, он, овом неуобичајеном бићу, даје нарочит положај у средини света. Сва остала бића омеђена су законом донетим од бога, једино човек остаје неомеђен. Бог ставља у човекове руке способност обликовања. Тиме, својим нарочитим положајем, човек може постати све што жели. Крајем декрета, бог износи да се човек, сходно свом неуобичајеном бићу, може спустити на нижи, животињски ниво живота или се може уздићи ка вишим порецима који су божански[9]. Одлука, према Мирандолиној причи, лежи у нашим рукама.
Хајдегер и питање о битку
У првим редовима свог првог и вероватно најутицајнијег дела „Битак и време [Sein und Zeit]“, књиге из 1927. године, Хајдегер ће изнети главно питање његовог живота и његове филозофије. Промене у Хајдегеровом мишљењу, које ће настати током његове дугогодишње каријере, неће изменити први утисак и темељно питање ће се одржати. То је „питање о смислу битка [die Frage nach dem Sinn von Sein]”.[10] Хајдегеров увид у филозофску традицију биће једном речју означен као „заборав битка [Seinsvergessenheit]“. Посматрајући дугу историју смисла, који је приписиван битку, Хајдегер примећује да је филозофска традиција увек у одређеном смислу избегавала да интерпретира битак као такав, у смислу битка као универзалног појма, као појам неодредљив или као саморазумљив појам. Традиција је бркала битак као такав и биће. Хајдегер указује да традицијаникада није мислила битак као такав [Sein],него увек биће [Seinde], и тај задатак ће он преузети на себе, као задатак његовог мишљења. Овај неуспех свој узрок има, тврди Хајдегер, у неодговарајућем разумевању времена. Битак је увек био разумљен у једном смислу. Као присуствујући. Тиме је битак увек био разумљен као присуствујући битак. Када то разумевамо кроз време, значи да је битак увек био редукован и мишљен на начин једне димензије времена, садашњости. На ствари разумевања човека насупрот традицији, која је animalrationale разумевала сходно истој претпоставци као присуствујуће биће, Хајдегер ће истаћи да кључно за човеково биће, његову суштину, јесте моћи-бити [Seinkönnen]. После раних опажања гледе питања о смисла битка, Хајдегер ће остати на истом курсу пропитивања битка, али путем нових перспектива и са новом етимологијом.
Отворено
Хајдегер ће нову етимологију одвити у тексту из 1930. „О суштини истине [Vom Wesen der Wahrheit]”[11]. У тексту ће довести у питање себе и целу историју филозофије поврх питања о суштини истине. Традиционална дефиниција “veritas est adaequatio rei et intelectus“[12] ће бити доведена у питање. Традицинални суд о истини неће задовољити Хајдегера. Истина је подударање између бића и мишљења. Но, шта је оно што омогућава такву адекватност? Да ли су биће и мишљење онда исто? Како нешто бива истинитим? Ова дефиниција ће такође бити погођена Хајдегеровом критиком коју смо раније именовали термином „Seinsvergessenheit“. Традиционално разумевање истине, према Хајдегеровом разумевању, не укључује време. Тиме не укључује оно што омогућава истину. Оно што омогућава ствари, бића, њихову видљивост, разумљивост јесте оно што ће Хајдегер на новом путу именовати термином отворено [Offen]. Различитим преузимањем традиције биће погођен цели традиционално филозофски појмовник стога Хајдегер уводи нови/стари термин за истину. Разумевајући да разоткрива оно што је заборављено у древној речи ἀλήθεια.Хајдегер ће преузети ту реч као нескривеност [Unverborgenheit] . Битно је на овоме путу такође разумети један нарочит угођај [Stimmung]. Хајдегер анализира овај нарочити угођај у више текстова, на различите начине, тако у „Sein und Zeit“, „Шта је метафизика? [WasistMetaphysik?]”, из 1927. године и такође у “Темељни појмови метафизике: свет, коначност, усамљеност [DieGrundbegriffederMetaphysik: Welt, Endlichkeit, Einsamkeit]” из 1929. године. Тај угођај је досада, штавише, дубока досада [tiefeLangeweile]. Хајдегер излаже три лика, односно корака на путу искушавања дубоке досаде. Први је корак празна напуштеност [Leergelassenheit]. Искушавамо то као недостатак интереса за усресређивање на одређену ову или ону ствар. На овој тачки искушавамо да се биће „одбија у својој тоталности“[13]. Још увек смо окупирани стварима, као у свакодневици, но сада у њиховој затворености, у њиховом одбијању. Други корак је придржаност [Hingehaltenheit].Пошто је биће себе одбило, конкретне могућности, које су лежале пред нама, су ишчезле или боље, су повучене. Следећи корак, након опозивања конкретних могућности, је ултимативни позив. Придржаност омогућава да се чује позив. Позив долази из суштине човековог бића. Термин који смо помињали раније. У дубокој досади човек разоткрива себе, у својој истинској суштини, према Хајдегеру, као моћи-бити [Seinkönnen]. Но, човек себе не искушава као нешто супстанцијално, као нову могућност. Он искушавасебе као изворно омогућење [die ursprüngliche Ermöglichung]. Тако суштини људског бића не припада само моћи-бити, него такође и не-моћи-бити, тиме што једно омогућава друго. Зато што пут ка моћи-бити води кроз дубоку досаду, наспрам свакодневице и конкретних могућности, тиме људска суштина такође укључује и немогућност. Оно што човек искушава у дубокој досади јесте ἀλήθεια, нескривеност. Такође нескривеност води ка скривености. Оно што се разоткрива човеку у дубокој досади јесте скривеност као нескривеност. Такође се разоткривају људски капацитети за виђење отвореног [Offen], тиме је човек суштински очевидан, буквално отворљив [offenbar].Сада, када смо то разумели у једном општем смислу, можемо прићи разумевању животиња, животињског, у Хајдегеровом кључу. Морамо се питати о месту животиња, животињског, генерално, унутар структуре разумевања коју Хајдегер износи. Како је то разумљено унутар Хајдегеровог дела? Како се човек односи према природи, са стварима, увек је посредовано светом [Welt]. У свету су положене наше могућности. Свет, његова структура, дозвољава наша искуства. Животиња, која није наспрамна свету, те нема свет испред себе, има околину [Umgebung]. Животиња је потпуно усисана у околину. Околина је нешто у шта је животиња увучена, и успоставља оно за шта је свака конкретна животиња способна. Животиње су обузете [benommen] и уместан термин, према Хајдегеру, за описивање животињског бивства јесте обузетост [Benommenheit]. У релацији ка отвореном, „битак се не разоткрива [offenbar] животињском држању“[14], но животиња је потпуно увучена у отворено. Животиња је изван разлика скривености [Verborgenheit] и нескривености [Unverborgenheit]. Животиња не може да искуси, оно што смо раније помињали, као изворно омогућење [die ursprüngliche Ermöglichung]. Но како се животиња разоткрива нама? Животиња, анимализам је увек нешто што је скривено, но и увек нешто што нам се разоткрива путем нескривености.
Путем технике
После рата, Хајдегер ће унети унутар свога мишљења нову тему. Биће то експлицирано у тексту из 1953. године „DieFragenachderTechnik“. Објављен у „Vorträge und Aufsätze“. Текст је о савременој техници, али такође у контрасту спрам старогрчког термина τέχνη. Каква је улога, место технике у савременом миљеу? Често се каже да је техникасредство за извесне циљеве [TechnikisteinMittelfürZwekke] као и да је човеково дело [TechnikisteinTundesMenschen][15].Хајдегер користи исту стратегију, како смо раније изложили, да би одбио овакав увид и да би истакао нешто друго. Он суспендује конкретне могућности присутног, садашњег. Тиме може рећи „Техника није исто што и суштина технике [dasWesenderTechnikganzundgarnichtsTechnisches (ist)]“[16]. Он одбацује уобичајени став о техници. Одлучује се другим путем. Питање је како је нешто као конкретно могуће. Шта дозвољава неку конкретну техничку ствар? Где лежи омогућење сваке појединачне техничке ствари? Како нам се ствари разоткривају? Судећи по Хајдегеру, путем отвореног, путем нескривености скревеног. Све јесте и све може да буде техничко не због неке појединачности, напротив, већ због тога што нам се ствари разоткривају путем технике. Из разлога владавине техно lÒgoj-а. Техника је начин разоткривања. То је пут ка битку, као начин битка. Као један повесни догађај. Унутар техно lÒgoj-а све је истинито уколико се разоткрива као техничко. Суштина технике, према Хајдегеру, је поставље [Gestell]. Значење тога је да се све у свету технике разоткрива као ресурс, стање. Значење тога јесте да у науци, медицини, индустрији, образовању све постаје ресурс. Унутар оваквог lÒgoj-а живот човека и животиње бива одмераван. Само путем њега нешто бива нечим. У епохи владавине технике. У питању је историјска иронија, када са друге стране контрастирамо, разумевамо значење термина τέχνη. Значење термина τέχνη, судећи по Лидл-Скот речнику, је уметност, умеће, занатска вештина, вештина руке. Грци не разумеју уметност, као ми модерни, за њих је у питању религиозна уметност. Они оштро не разликују занатство од уметности. Тако се путем τέχνη богови разоткривају Старим Грцима. Можемо замислити шта живот постаје унутар техничког разоткривања. Биће то истакнуто у закључку.
Закључак
Узакључку који следи, покушаћемо да потцртамо налаз овог историјско-филозофског истраживања.
Смисао речи „смрт бога“ је исто што ће Бодријар елегантније изразити речима „смрт референта“. Смисао је да сваки пројекат хуманитета изневерава. Једини пут, једина мера, јесте путем биологије, према Ничеу.
Аристотелово разување човека као πολιτικώνζψονиzùonlÒgonἔcon у епохи деполитизације изневерава. Смисао lÒgoj-а је мутан. На крају историје чини се непроходним.
Месијанско разумевање „Краја историје“ чини се показује у истом смеру. Иде под руку са Ничеовим разумевањем.
Мирандола показује нешто што је од великог значаја. Човек нема лика. Зашто се чини тешким описати људску differentia specifica? Из разлога јер је човек увек задатак. Човек није ништа супстанцијално. Тиме он нема лика и тиме он обликује себе. У божјем пророчанству су две одликовне тачке: анимално и божанско. Човек увек успоставља себе путем процеса порицања сопствене анималности. Човек је нешто што иде преко њега – то је оно божанско. Но, како смо утврдили, на „крају историје“ пројекат хуманитета изневерава.
Техника се успоставља не као један могући пут ка битку, пре као једини пут. Хајдегер то препознаје као опасност. Тиме, у смислу људског живота, но такође и живота животиња, човек искушава себе не више као оног који разоткрива, као суседа ἀλήθεια-е, што је борба нескривености и скривености, него постаје ресурс унутар техно lÒgoj-а. Човек„више није отворен према нескривености животиње, већ тражи да отвори и осигура неотворено на сваком пољу и тако се затвара за сопствену отвореност“[17]. Оно што Хајдегер предлаже наспрам целине Herausforderung-а јесте мишљено под термином Gelassenheit, но остаје нејасно како успоставити нови пут ка битку.
Најзад, оно што преостаје, је „голи живот“, судећи по Агамбену. Без политике. Без педагогије. Једина могућност, што је задатак без задатка, је борба за голи живот. У оваквој ситуацији нешто попут „зооетике“ постаје могућим. Борба за живот као живот као смисао „голог живота“. Ствари не стоје тако да постајемо дарежљивији, прогресивнији, „хуманији“, пре је да постајемо „нехуманији“. Једина могућност, која може бити предмет активизма, је она која може бити произнешена из голости живота. Нико не може потценити борбу, активизам, преузимање на себе улоге адвоката животиња, људи укључених у „зооетику“ и нико не може потценити оно што они постижу за животиње и шта будуће могу донети могућности голости живота. У овом заобилазном путу ка зооетици покушали смо истаћи неке значајке овог феномена у ширем смислу.
Литература
Agamben,Giorgio TheOpen: Man and Animal Stanford University Press; 1st edition 2003.
Aristotel, Nikomahova etika Globus, Zagreb, 1988.
Aristotel, Politika Globus-Sveučilišna naklada Liber, Zagreb, 1988.
Hajdeger, Martin Bitak i vreme, Službeni glasnik, Beograd, 2007.
Heidegger, Martin Der Ursprung des Kunstwerkes, Reclam, Stuttgart, 2008.
Heidegger, Martin Sein und Zeit, Max Niemeyer Verlag, Tübingen, 1967.
Heidegger, Martin The Fundamental Concepts of Metaphysics World, Finitude, SolitudeIndianaUniversity Press, Bloomington and Indianapolis, 1995.
Heidegger, Martin Vorträge und Aufsätze, Vittorio Klostermann, Frankfurt am Main,2000.
Хајдегер, Мартин Предавања и расправе, Плато, Београд, 1999.
Хајдегер, Мартин Путни знакови, Плато, Београд, 2003.
Хајдегер, МартинШумски путеви, Плато, Београд, 2000.
Mirandola, ĐovanipikodelaGovorodostojanstvu čovjekovu, FilipVišnjić, Beograd, 1994. [енглески превод пронађен на http://www.cscs.umich.edu/~crshalizi/Mirandola/]
Nietzsche, Friedrich Wilhelm Die fröhliche Wissenschaft[пронађено на http://metataphysica.free.fr/]
Nietzsche, Friedrich Wilhelm Willen zur Macht [пронађенона http://metataphysica.free.fr/]
[1] Nietzsche, Friedrich Wilhelm Die fröhliche Wissenschaft, аф. 125.
[2]уп.Хајдегер, Мартин Ничеове речи „Бог је мртав“ у Шумски путеви
[3] Nietzsche, Friedrich Wilhelm Die fröhliche Wissenschaft, аф. 125.
