петак, 11. мај 2012.

Д. Лазић Ethos & Physis или „Шта нас се тиче етика?“


















Давор Лазић
Ethos & Physis
или „Шта нас се тиче етика?“

прва разрада

[запис представља уводно предавање држано током краткотрајног ангажмана у улози заменског наставника филозофије у Средњој медицинској школи „Др Ружица Рип“ у Сомбору, ученицима завршних (IV) разреда различитих медицинских образовних профила]

            Ово предавање је замишљено као једно уводно предавање у етику. Поред формалних разлога због којих се овде налазимо, због којих сте ви ту, тј. дошли сте зато што се иде у средњу школу, зато што су вас родитељи послали у школу да бисте се образовали за одређени медицински образовни профил, овде је намера да се покаже у ком смислу нас се етика тиче. Сваког појединачно по могућности. Последњи часови према плану и програму за медицинске школе окренути су проучавању медицинске етике или како је то у уџбенику именовано са „примењена етика“. Тако је питање у ком смислу се мене, као неког ко је изабрао медицински позив, тиче етика и оно етичко.

            Када се каже етика онда се обично мисли на неку науку о моралу или како ви то кажете, неки кодекс правила, норме понашања и сл. Када кажемо етика то звучи као једна празна реч. Она нам ништа не говори. Није јасно шта значи та етика или шта је то етика?

            Мислим да је добро да се крене од саме речи етика и да кроз њу покушамо да разумемо шта значи етика, шта она значи за нас. Тиме хватамо један смер одговарања на питање „Шта нас се тиче етика?“

            Овде ће то бити развијено на једној основној равни кроз неке од основних појмова који се тичу етичког феномена и онога како се уопште појављује етичко питање у самом нашем животу, да кажемо тако. Први од основних појмова је појам ἦθος-а. Термин ἦθος се преводи на различите начине. Обично се преводи са навика, карактер, обичај. Сетимо се пресократоваца, односно једног чувеног фрагмента Хераклита из Ефеса. У њему стоји „Карактер је човеку судбина“[1]. Ту је управo реч о ἦθος-у. На старогрчком, у оригиналу стоји управо овај термин који покушавамо да разумемо – ἦθος. Оно што се мени чини да је бољи превод овог термина, тј. онај термин који на бољи начин може да пренесе како се оно етичко, тј. ἦθος, уписује у сам живот, превод који налазимо код појединих филозофских аутора, јесте – боравиште. Боравиште као превод ἦθος-а. Сматрам да је боравиште бољи превод ἦθος-а јер се тиме иде преко субјект-објект односа, те тако ἦθος не именује нешто што би указивало у смеру ментализма али ни нечему објекатском, односно напросто физикалном или позитивном. Појам ἦθος-а треба да именује начин на који се односимо према свету. Тако је ἦθος увек већ уписан у наш однос спрам света – што значи у односу на неке предмете или са друге стане у саобраћању са људима. У наш поглед је, такорећи, увек уписано оно ἦθος-ко, оно боравишно. Начин на који уређујемо нашу собу, колико смо ажурни, кроз одговорност према сопственим стварима. Стичемо навике, које се испољавају у самој нашој околини. То су начини на који се односимо према пријатељима, према околини, према стварима из наше околине.

            Оно што се даље треба разумети јесте да се ἦθος, односно боравиште – показује на различите начине. То је видно кроз струковне разлике или животне разлике. За илустрацију нам може послужити поље (као пашњак, пејзаж и сл.) Поље које се простире, на различите начине се показује сељаку који га обрађује или Ван Гогу који слика то поље или пилоту који из авиона бомбардује непријатељске циљеве који су у пределу поља. Овде видимо како се на различите начине показује поље, у смислу боравишта. Оно је на различите начине модификовано, разумљено, полази се од њега.

            Други од основних појмова јесте појам φύσις-а. Φύσις се обично преводи као природа. Разлика између ἦθος-а и φύσις-а је у погледу модификабилности. Уколико нисам задовољан са својим боравиштем односно са својим особинама, са својим начином на који се односим према предметима или начином на који се односим према другима живим бићима или начином на који се односим према људима могу да радим на томе. Тако могу да одлучим да градим пријатељства са одређеним људима а са другима не. Тако се ἦθος може мењати. Ми можемо усмерити своју вољу и изменити ἦθος. Можемо га модификовати на начин на који мислимо да треба, односно на начин који мислимо да је исправан и да се водимо тиме. Са друге стране је природа која управо треба да именује оно што стоји насупрот ἦθος-у. Φύσις је нешто што само из себе израста. Φύσις је нешто што има себе по самоме себи. То бива видљиво кроз одређене природне циклусе. Годишња доба – рецимо. Природа има себе на тај начин да она саму себе испољава на одређени начин. Видљиво је и на израстању природе, у смислу израстања биљака. Природа буја, пробија из саме себе. Оно што видимо овде јесте, за разлику од ἦθος-а, да природа има своју сопствену законитост и да се на њу не може у битном утицати. Тако да је овде је реч о двема различитим сферама. Оно што треба да нам приближи однос ἦθος-а  и φύσις-а, а везано и за медицинску етику, јесте један цитат који налазимо код Демокрита. Он треба да нам да увид у овај однос какав је важио тада када су успостављени ови појмови у Античкој Грчкој.

"Сви би људи, Хипократе, требали познавати лијечничку вјештину, јер је то истодобно и добро и корисно за живот, а највише од свих одгојени и наображени људи, зато што мислим да је истраживање мудрости у блиској и братској вези с лијечничком вјештином. Мудрост наиме ослобађа душу страсти, лијечничка вјештина отклања тијелу болести" (Diels, 1983, fr. 45).

Овде управо бива видљив однос ἦθος-а и φύσις-а. Успоставља се једна аналогија између мудрости и лечничке вештине. Антички Грци су генерално сматрали, што представља једну њихову општу преференцију, мада је наравно било изузетака од овога, да је мудрост оно чему треба тежити и што нас води кроз живот а што се обично именује са „антички рационализам“. Страсти треба разумети као нешто што нас спопада, што спопада душу и гура је у различите ситуације. Оно што је улога мудрости у спопадању душе, где душа бива изложена одређним страстима, јесте да ослобађа душу од тих страсти односно мудрост треба да води душу и да је брани од страсти. Мудрост треба да успоставља оно што је за Античке Грке био норматив – а то је један склад, једна хармонија, овде разумљено на равни душевног. Аналогија се успоставља, са друге стране, са медицинском вештином. Медицинска вештина се, са друге стране, успоставља спрам тела. По аналогији, оно што је страст у односу на душу то је болест у односу на тело. Тако болест напада тело а медицинска вештина је та која треба да телу поврати један склад, једну хармонију. Стање које тело поседује, из кога га болест избацује и коме тежи да се врати. Норматив који важи и за душу и за тело. Тако постаје видљива аналогија између мудрости и медицинске вештине.

Антички Грци нису разумевали душу, тело, природу како је ми разумемо данас. Њихово разумевање медицине и лекарске вештине је условљено њиховим познавањем тела. Њихово познавање тела (Хипократ) је било такво да се мислило да је тело састављено четири елемента: вода, земља, ватра, ваздух. Животни сокови који управљају телом су: крв, слуз, жута и црна жуч. На основу тога се разумева и лекарска пракса. Лекарска пракса треба да успостави равномеран однос животних сокова. Они треба да буду у складу.

            Са Ренесансом и успоном модерне науке дешава се једна битна промена. То бива видљиво на примеру Леонарда да Винчија и његове научно-истраживачке праксе. Дешава се успон нове науке те постаје видна разлика спрам онога што смо раније навели у вези са Демокритовим фрагментом и Хипократом, што је требало да нам да увид у античко разумевање природе а и медицинске вештине, као једне технике. Природа више није нешто што је на равни митског разумевања, што се разумева путем контемплације. Са Ренесансом и модерном науком се дешава једна промена знања. Ако се сетимо скица Леонарда да Винчија постаје нам видна разлика. Сецирају се тела, проучава се анатомија. Није више реч о контемплацији тела него је реч о томе да се разуме механизам тела, да се њиме овлада и да се из тога онда развије лекарска вештина која ће испуњавати сврху лечења болесника. Овде је реч о томе да се оптика тела изменила. Тело се схвата као механизам и онда се гледа како је могуће тим механизмом владати односно на који начин он постоји како би се могло интервенисати у тај механизам.


На равни технике посредовања (медицина) између онога што је ἦθος и φύσις дешава се битна разлика. Дешава се успон грађанског друштва, индустријализација, и оно што се у филозофији именује са успон модерног субјекта. Не место ἦθος-а ступа субјект. Са друге стране φύσις, односно природа бива објект за субјект, као што смо видели на примеру Леонарда да Винчија. Није више реч о контемплацији, о вери у изономију између мисли и природе, већ је реч о томе да субјект на један емпиријски, на један егзактан начин израђује једну технику посредовања. Док раније технике посредовања нису имале такав утицај на природу, модерна наука доноси да интервенција онога боравишног, онога субјекатског унутар природе постаје далеко драстичнија и драматичнија. Природа није више та која је у битној мери немодификабилна већ субјекат проналази различите технике којима модификабилност преноси и на поље природе. Субјект успева да интервенише у природи у битној мери. Овде искрсава оно што називамо биоетичким питањем или медицинско-етичким питањем.















Када природа сама из себе израста, када сама себе порађа онда се не поставља питање принципа по коме то она ради, не поставља се питање одговорности и не поставља се питање исхода јер једноставно нема ко да га постави. Природа је једна равнодушна сила у битном. Када човек интервенише као једно биће које има могућност да то промишља, поседује самосвест и може да се односи спрам интервенције, рефлектујући је, појављује се етичко питање. Интервенција у природу, модификација природе имплицира одређено полазиште. Тако се поставља питање вредносног полазишта под којим се одвија интервенција, какве последице  произлазе из интервенције. У ширем се поставља питање какво ми друштво желимо да будемо, у ком смеру желимо људску природу да мењамо, у ком смислу требамо, да ли требамо, да ли смемо.

            Конкретан пример који се може навести је ДНК манипулација, где се јасно види оно што смо навели као питање медицинске етике или биоетике. Затим, питање абортуса, шире питање екологије, еутаназије, промене пола итд. Овде управо бива видљиво зашто нас се медицинска етика тиче. Медицинска етика нас се тиче зато што интервенција у оно природно претпоставља одређени вредносни однос, као однос спрам оног етичког, спрам оног ἦθος-ког, спрам оног боравишног. Ту искрсава питање какво је оно и какво треба да буде. Код других предмета медицинске струке могуће је да се то питање и не постави. Тамо где је људски живот, природа један предмет науке или медицински објект, ту се не поставља питање вредности. Не поставља се питање људског достојанства. Не поставља се питање хуманости. Путем медицинске објективације објект бива разумљен унутар једног медицинског склопа разумевања.

            Овим  се управо показује одговор на питање зашто нас се медицинска етика тиче и зашто ћемо се на овим часовима бавити њоме.

          

У склопу теме у едукативне сврхе кориштене секвенце из филма „Гатака“.

------------------------------

[1] у издању Октоих-а овај фрагмент, који на старогрчком гласи ἦθος ἀνθρώπῳ δαίμων, је преведен на следећи начин:„Нарав је човеку његов усуд“,стр. 105. Фрагмент је под бројем 119, према Бајвотеровој нумерацији, док се код Дилса налази под бројем 121.


Литература

1. Aristotel Nikomahova etika, Globus, Zagreb, 1998.

2. Čehok, Ivan Filozofija i medicinska etika у Društvena istraživanja, God.5, br. 3-4, str. 597-608, Zagreb, 1996.

3. Heraklit, O prirodi, Oktoih, Podgorica, 2001.

4. Kant, Imanuel Kritika praktičkog uma, BIGZ, Beograd, 1979.

5. Singer, Peter Praktična etika, KruZak, Zagreb, 2003.

6. Sloterdajk, Peter Pravila za ljudski vrt. Odgovor na Hajdegerovo „Pismo o humanizmu“ у Časopis Reč

7. Spengler, Oswald Der Mensch und die Technik. Beitrag zu einer Philosophie des Lebens, Beck, München, 1931.

8. Пенс, Грегори Е. Класични случајеви из медицинске етике, Службени Гласник, Београд, 2007.

9. Хајдегер, Мартин Писмо о Хуманизму у Шумски путеви, Плато, Београд, 2003.

10. Хајдегер, Мартин Питање о техници у Предавања и расправе, Плато, Београд, 1999.



Уџбеник

1. Вучић, Олга Филозофија за IV разред медицинске школе, Завод за уџбенике Београд, 2011.

Филм

1. Гатака (Gattaca), сценарио и режија: Ендрју Никол, Columbia Pictures Corporation, Jersey Films, 1997. (http://www.imdb.com/title/tt0119177/)

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...