Преносимо део из 3 поглавља књиге Н. Грубора "Херменеутичка феноменологија уметности" који се бави херменеутичком феноменологијом истине. Рукопис представља прерађен текст дисертације Н. Грубора. Сама студија је изузетна и нешто свакако несвакидашње на овдашњој филозофској сцени. Књигу је издао Мали Немо, 2009. Захваљујем се, овом приликом, пријатељу Јосипу П. који ми је ову књигу, у време мог одсуства, купио на Сајму. Књигу можете наћи код издавача (прилично повољно), у књижарама, библиотекама.
Nebojša Grubor. rođen 1971; 1997. diplomirao, 2003. magistrirao i 2007. doktorirao filozofiju na Filozofskom Fakultetu Univerziteta u Beogradu; 1997/98. stipendista Republičke fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka; 1998/99. stipendista Ministarstva za nauku Republike Srbije. 1999. asistent, a 2007. docent na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. 2000/08. naučni sekretar Estetičkog društva Srbije.
Publikacije: Hajdegerova filozofija umetnosti. Problem zasnivanja (2005.); sapriređivač: Položaj lepog u estetici (2005. sa M. Zurovcem), Šta je estetika? (2006. sa D. Vuksanović). Teorija umetničkog stvaralaštva (2007. sa S. Jaukovićem). Umetnosт u kulturi (2008. sa D. Vuksanović).
Н. Грубор Херменеутичка феноменологија уметности (ексцерпт)
3. UMETNOST KAO UDELOVLJENJE ISTINE. OSNOVNI TEMATSKO-PREDMETNI PROBLEM FILOZOFSKE ESTETIKE POLAZEĆI OD HERMENEUTIČKE FENOMENOLOGIJE UMETNOSTI
3.1. Hermeneutička fenomenologija istine
Razjašnjenje hermeneutičke fenomenologije umetnosti zahteva prethodno razjašnjenje hermeneutičke fenomenologije istine. Hajdegerovo učenje ο istini je pretpostavka razumevanja njegovog tumačenja umetnosti. Samo prethodno objašnjenje pojma istine omogućava razjašnjavanje celovite formulaciji suštine umetnosti kao udelovljenja istine. Stoga se najpre okrećemo problemu istine.
3.1.1. Problem istine
Hajdegerovo rana filozofija do 1930/31. g. tj. hermeneutička fenomenologija pod imenom fundamentalne ontologije razvijena je u Hajdegerovom prvom glavnom i temeljnom delu Bivstvovanju i vremenu (1927) i marburškim predavanjima od 1923. do 1928. godine. Na fundamentalno-ontološkom putu izrade pitanja bivstvovanja problem istine obrađen je pre svega u paragrafu § 44 Bivstvovanja i vremena koji nosi naslov „Tubivstvovanje, dokučenost i istina", pretpostavke za puno razumevanje ovog problema nalaze se, pak, u §§ 32-33 Bivstvovanja i vremena, dok čitavo Hajdegerovo hermeneutičko-fenomenološko učenje ο istini, predstavlja kristalizaciju tumačenja fenomena istine iz predavanja Prolegomena za povest pojma vremena (1925) i Logika. Pitanje ο istini (1925/26).
Polazište za eksplikaciju pojma istine Hajdeger pruzima od tradicionalnog pojma istine. Prema njegovom mišljenju tradicionalni pojam istine podrazumeva tri teze: da je mesto istine predikativni iskaz (sud), zatim, da se suštinska karakteristika istine kao iskazne istine i istine suda, sastoji u tačnosti odnosno saglašavanju iskaza i suda sa predmetom ο kom se nešto iskazuje i ο kom se sudi, i najzad, da je Aristotel, kao otac logike, istinu povezao sa iskazom i na taj način odredio njeno mesto [M. Heidegger, Sein und Zeit, s. 214, upor. F.W. von Henmann, Wahrheit - Freiheit -Geschichte, s. 19.]. Tradicionalni pojam istine podrazumeva istinu shvaćenu kao istinu iskaza. Istina iskaza podrazumeva da ono što je u iskazu iskazano i saznato mora na određen način da se podudara, saglašava i poklapa (Übereinstimmung, adaequatio) sa onim štoje sama stvar, bivstvujuće. U saglašavanju i poklapanju mišljenog sa onim što je mišljeno, u podudaranju saznanja sa onim na šta se saznanje odnosi, odnosno u poklapanju iskaza sa bivstvujućim ο kom se u iskazu nešto iskazuje i artikuliše, Hajdeger vidi istinski problem u razumevanju fenomena istine. Tradicionalna formulacija istine kao podudaranja mišljenja sa stvari/bivstvujućim koje se misli (veritas est adaequatio intellectus et rei) moguće je samo u pogledu na nešto, s obzirom na jednu prethodnu otkrivenost bivstvujućeg u njegovom bivstvovanju. Hajdeger smatra daje ovo ,,u pogledu na šta", ,,s obzirom na šta" poklapanja i podudaranja nejasno i da relacija koja omogućava poklapanje mora da se ispita [upor. C. F. Gethmann, Dasein: Erkennen und Handeln, s. 118.]. Zato on postavlja sledeća pitanja „Šta se uopšte misli terminom „podudaranje"? ... Njemu strukturalno pripada nešto takvo kao što je „pogled na". Šta je to u pogledu na šta se podudara ono što se odnosi u adaequatio? ... U pogledu na šta se podudaraju intellectus i res?" [M. Heidegger, Sein und Zeit. s. 216.] „Ali, saznanje" nastavlja Hajdeger „ipak treba da „da" stvar tako kako ona jeste. Podudaranje ima relacioni karakter: Tako - Kako. Na koji način je to odnošenje moguće kao odnošenje između intellectus-a i res-a?" [isto]
Razmotrimo Hajdegerov primer iz Bivstvovanja i vremena: „Neka neko okrenut leđima prema zidu izvede istinit iskaz: „Slika na zidu visi ukoso". Taj iskaz se legitimišc na taj način što se neko ko ga iskazuje okreće i opaža sliku koja ukoso visi na zidu. Šta se u tom legitimisanju legitimiše? ... Da li se utvrđuje neko podudaranje „saznanja" odnosno „saznatog" sa onom stvari koja je pričvršćena na zidu?" [isto, s. 217.] Da li je stav „Slika na zidu visi ukoso" istinit ili lažan? Ukoliko se neko ko ga izriče okrene prema zidu biće mu putem opažanja jasno da li slika na zidu visi pravo ili ukoso. Ukoliko slika visi (jeste) ukoso na zidu onda je iskaz „Slika na zidu visi ukoso" istinit, ukoliko slika ne visi (nije) ukoso na zidu, onda je isti iskaz lažan. Međutim, ono što omogućava ovakvo proveravanje istine iskaza bazirano je na nekoliko veoma važnih pretpostavki koje bi trebalo, najpre,makar i sirovo navesti, dok bi u nastavku trebalo da te pretpostavke detaljnije budu obrazložene i to prateći kako Hajdegerov misaoni tok, tako i neke od značajnih interpretacija njegove filozofije i posebno njegovog učenja ο istini.
Prvo, radi se ο tome da proveravanje/potvrđivanje ili opovrgavanje istinitosti ili lažnosti iskaza počiva na tome daje već unapred utvrđeno ono ,,s obzirom na šta", ,.u pogledu na šta" je čitav stav formulisan. Bivstvujuće ο kom se formuliše iskaz, već unapred se posmatra s obzirom na to šta je za tu stvar relevantno. U pomenutom primeru sa slikom na zidu, iz ovih ili onih razloga relevantno je da li slika visi ukoso ili ne. Ili, uzmimo drugi primer, da li je tabla za pisanje na zidu, kom smo okrenuti leđima, crne ili zelene boje? I pre utvrđivanja da li je iskaz „Tabla je zelena" istinit ili lažan, već prethodno ovo bivstvujuće u njegovom bivstvovanju uzimamo i razumemo kao neko bivstvujuće sa ovim ili onim osobinama i to smatramo za relevantno. Samo polazeći od ovakvih pretpostavki možemo ono što je naprosto pomišljeno u iskazima „Slika visi krivo" ili „Tabla je zelene boje", da legitimišemo odnosno potvrdimo kao istinito ili lažno putem neposrednog opažanja slike ili table. Problem se međutim sastoji u tome što nisu svi iskazi takvi da potvrđivanje ili opovrgavanje njihove istinitosti ili lažnosti može da se sprovede s obzirom na odnos: puko pomišljanje (nečega) - neposredno opažanje (istog tog nečega). Takođe, premda je model legitimacije prema kom opažanje i to pre svega čulno opažanje nečega u njegovoj telesnoj datosti, predstavlja unutar povesti filozofije preovlađujući način utvrđivanja istinitosti ili lažnosti iskaza, to još uvek ne znači da je, samim tim, taj model ujedno i jedini ispravan model legitimacije. Značaj Hajdegerove filozofije upravo bi trebalo videti u tome što je ona ponudila jedan obuhvatniji model objašnjanja istine koji se ne zasniva na opažanju, nego na izlaganju, i to izlaganju koje ima pragmatički smisao. Hajdeger je, naime, ponudio jedan izvorniji i obuvatniji pojam istine koji utemeljuje i pretumačuje tradicionalno shvatanje istine kao istine iskaza.
Izvorni pojam istine kao prethodne otkrivenosti i dokučenosti Hajdeger, najpre, fenomeuološki analizira, a zatim hermeneutički i pragmatički objašnjava, i na taj način tradicionalni pojam istine kao istine iskaza eksplicira kao izveden i utemeljen fenomen. Pod prethodnom otkrivenošću bivstvujućeg trebalo bi razumeti da je, recimo, bivstvujuće već unapred otkriveno i shvaćeno kao stvar sa ovim ili onim osobina. Sama prethodna otkrivenost bivstvujućeg je. pak, utemeljena u dokučenosti bivstvovanja. Poslednji osnov istine predstavlja razumevanje bivstvovanja uopšte, odnosno ona celovita dokučenost koja obuhvata i razumevanje bivstvovanja bivstvujućeg koje nije saobrazno tubivstvovanju, kao i razumevanje bivstvovanja bivstvujućeg koje je saobrazno tubivstvovanju.
Zbog toga bi, kako predlaže F. V. fon Herman, u Hajdegerovoj koncepciji istine valjalo razlikovati tri nivoa tumačenja i utemeljenja. Istinu bi trebalo posmatrati najpre kao predikativnu otkrivenost bivstvujućeg (istina iskaza, iskazna istina), zatim kao predpredikativnu otkrivenost bivstvujućeg u njegovom bivstvovanju (ono ,,s obzirom na šta", ,,u pogledu na šta" se ispituje istinitost iskaza, prethodna raskrivenost bivstvujućeg u njegovom bivstvovanju), i najzad kao dokučenost bivstvovanja uopšte (razumevanjc bivstvovanja koje podrazumeva celovito razumevanjc kako bivstvovanja nas samih, tako i bivstvovanja bivstvujućeg koje nije saobrazno nama samima). F. V. fon Herman u imanentnoj interpretaciji Hajdegerovog tumačenja pojma istine pokazuje kako tradicionalni pojam istine predstavlja polazište i kako je taj pojam za Hajdegerovu interpretaciju nezaobilazan, ali ujedno i izvedeni pojam istine utemeljen na njenom izvornijem shvatanju. Međutim, među interpretatorima Hajdegerove filozofije ne važi kao sasvim samorazumljiv stav prema kom Hajdegerovo tumačenje izvornijeg fenomena istine predstavlja ujedno i utemeljenje svakodevnog, uobičajenog odnosno tradicionalnog pojma istine - istine kao osobine iskaza.
Pitanje koje je bilo i ostalo aktuelno u interpretacijama Hajdegerovog pojma istine glasi: da li Hajdegerovo tumačenje tradicionalnog pojma istine, istine iskaza, predikativne istine, predstavlja napuštanje i odbacivanje ili, pak, utemeljenje iskaznog shvatanja istine na izvornijem nivou? Ernst Tugendhat (Ernst Tugendhat) glavnu specifičnost fenomena istine i ujedno osnovni kriterijum za suprotstavljanje Hajdegeru, vidi u onome što on naziva minimalnim uslovom [E. Tugendhat, Der Wahreitsbegriff bei Husserl und Heidegger, s. 331.] da nešto uopšte bude pojam istine, a koji se sastoji u sledećem: svako shvatanje istine, u ovom slučaju Hajdegerovo shvatanje (izvornijeg) pojma istine, mora da se dokaže na običnom i opšte prihvaćenom značenju istine. Neka teorija istine poseduje eksplanatornu vrednost samo ukoliko je uspešna i relevantna u objašnjavanju istine iskaza, odnosno u objašnjavanju istine na koju mislimo kada kažemo daje neka rečenica istinita. K. F. German u svojoj rekonstrukciji i kritici Tugendhatove interpretacije Hajdegerovog učenja ο istini, s pravom postavlja pitanje, zašto bi analiza istine iskaza bila kriterijum neke teorije istine [C. F. Gethmann, Dasein: Erkennen und Handeln. Heidegger im phänomenologischen
Kontext , s. II 6.]. Hajdegerova teorija istine, međutim, prema Getmanu ispunjava i Tugendhatov minimalni uslov. Tugendhat smatra da se odlučujuća Hajdegerova greška sastoji u tome što „istinitost iskaza mora da se razume kao otkrivenost", [M. Heidegger, Sein und Zeit. s. 218.] a što predstavlja misaoni korak koji Hajdeger, navodno, nije utemeljio, i na taj način prećutno propustio da objasni problematičan odnos prema bivstvujućem tako - kako ono jeste. [F. Tugendhat, Der Wahreitsbegriff bei Husserl und Heidegger, s. 332.] Hajdeger je, prema Tugendhatu, učinio jedan korak preko Huserla, ali korak koji nije mogao da obrazloži i utemelji. [F. Tugendhat, Der Wahreitsbegriff bei Husserl und Heidegger, s. 332.] Getman, međutim, smatra da analiza paragrafa 44a Bivstvovanja i vremena., ne izostavlja iako - kako odnos, niti ga smatra prevaziđenim, nego upravo obrnuto, za Hajdegera taj odnos i pokušaj njegovog objašnjenja, predstavlja polazište, pretpostavku i cilj rasprave. [C. F. Gothmann, Dasein: Erkennen und Handeln. Heidegger im phänomenologischen Kontext, s. 118.] Ono što Hajdeger želi da postigne svojim tumačenjem istine jeste upravo to da objasni povezanost koja nosi problematičnu tako - kako relaciju, relaciju koja omogućava saglašavanje i poklapanje i koja predstavlja ključ rešenja problema istine.
U skladu sa ovako shvaćenim i postavljenim problemom istine u Bivstvovanju i vremenu trebalo bi izvesti tri osnovna misaona koraka. Najpre je neophodno da se razmotri Hajdegerovo fenomenološka analiza istine polazeći od koje se otkriva izvorni fenomen istine i ujedno način na koji izvorno shvatanje istine utemeljuje tradicionalno shvatanje istine. Zatim je neophodno da se rasvetli Hajdegerovo specifično hermeneutičko i pragmatičku utemeljenje fenomenološki otkrivenog izvornog fenomena istine. Da bi se izvela ova dva misaona koraka okrenućemo se analizi predavanja Prolegomena za povest pojma vremena (1925), a zatim i predavanju Logika. Pitanje ο istini (1925/26), i svakako analizi Bivstvovanja i vremena, ali ne samo § 44. nego i §§ 32 i 33, u kojima se nalaze prave pretpostavke utemeljenje fenomena istine. U tekstu se u prvom redu sledi Hajdegerov misaoni tok, ali i interpretacije Hajdegerovog shvatanja istine od strane K.. F. Getmana. Ovom interpretatoru Hajdegerove filozofije je pošlo za rukom, da misaoni sadržaj Hajdegerove koncepcije istine prevede u jednu razumljivu terminologiju i dovode je do jasnoće koja samom Hajdegeru u trenutku nastanka njegove misli možda nije ni bila na raspolaganju. [C. F. Gothmann, Dasein: Erkennen und Handeln. Heidegger im phänomenologischen Kontext, s. 115-136, 137-168, 281-321, ovde se zapravo radi ο sledećim tekstovima K. F. Getmnna: „Zum Wahrheitsbegriff“ (1974), „Die Wahrheitskonzeption in den Marburger Vorlesungen" (1989), „Die Konzeption des Handelns in Sein und Zeit“ (1988); upor. takođe C. F. Gethmann, Vom Bewusstsein zum Handeln. Das phänomenologische Projekt und die Wende zur Sprache, s. 11 -39, odnosno tekst „Pragmatische Tendenzen in der deutsehen Philosophie des 20. Jahrhunderts" (1987)] Getmanovoj interpretaciji polazi za rukom ne samo da Hajdegerovo shvatanje istine neposredno diferencira od Huserlovog tumačenja istine, i time ga zahvati u njegovoj osobenosti i samostalnosti, nego da pokaže u čemu se sastoji Hajdegerov otklon od osnovnih saznajno-teorijskih postavki magistralnog toka istorije filozofije od Platona do Kanta i Huserla. Najzad, na osnovu ovako sprovedenog istraživanja ο Hajdegerovom pojmu istine, kao i na osnovu Hajdegerovog učenja ο hermeneutičkim pojmovima, ukazuje se na mogućnost razlikovanja dva značenja pojma pragmatičkog u Hajdegerovom mišljenju, razlikovanja koje, pak, omogućava da se brani teza prema kojoj polazeći od rane Hajdegerove filozofije odnosno fundamentalne ontologije mogu da se razviju i utemelje posebne filozofske discipline, i što je za nas posebno značajno filozofska estetika.
3.1.2. Fenomenologija istine
Tumačenje Hajdegerovog shvatanje istine trebalo bi započeti od Hajdegerove analize intencionalnosti. [M. Heidegger, Prolegomena zur Geschichte des Zeitbegriffs, s. 34. i dalje] Kao što smo već pomenuli ranije u tekstu Franc Brentano je prema Hajdegerovom mišljenju otkrio fenomen intencionalnosti. Brentano se okreće fenomenu intencionalnosti u pokušaju da utemelji psihologiju kao nauku ο psihičkim pojavama. Svim psihičkim pojavama je zajedničko to da su one predstave ili počivaju na predstavama. Psihičkim pojavama za razliku od fizičkih zajedničko je to da imaju odnos prema sadržaju, usmerenost na objekat, imanentnu predmetnost ili intencionalnu inegzistenciju predmeta. Psihički fenomeni su fenomeni koji u sebi sadrže neki predmet i zahtevaju specifično intencionalno ispunjenje. Postoje različite vrste intencionalno ustrojenih doživljaja. Prema Hajdegeru mogli bismo da razlikujemo: prazno pomišljanje na nešto, zatim prezentovanje nečega, nadalje opažajno predstavljanje, kao i telesnu datost nečega. Između ovih različitih načina uspostavljaju se različite međusobne veze. Tako prazno pomišljanje nečega može da se ispuni opažajem. Ono što u jednom trenutku naprosto pomislimo u sledećem možemo da ispunimo opažajem. S druge strane opažajno ispunjenje nije uvek dato u smislu neposredne telesne datosti nečega. Ipak, može se smatrati da opažaj i datost nečega putem opažaja predstavlja izuzetan/odlikovni slučaj intencionalnog ispunjenja.
Hajdeger smatra da svaka intencija ima težnju za ispunjenjem i da svaka intencija ima svoj poseban način mogućeg ispunjenja. Svaki opažaj se ispunjava putem opažanja nečega. Sećanje se ne ispunjava kroz očekivanje, nego putem nekog sećanja u kom se nešto čini prisutnim, dakle, putem nečega čega se sećamo i dovodimo ga do svesti u meri u kojoj je to moguće. Važno je naglasiti da su sve razlike između različitih intencija, razlike bazirane na različitim načinima intendiranosti njihovih predmeta. Prazno pomišljanje je dato na način praznog pomišljanja, oprisutnjenje na način svog oprisutnjenja, svest ο slici je data na način svoje slikovnosti, opaženo je dato u svojoj opaženosti. Načelno bi se moglo reći da svakom intentio, svakoj intenciji pripada način intendiranosti, ono kako intendiranosti. Bivstvujuće je na način svoje sopstvene opaženosti, ukoliko se radi ο opažanju, a ono intendirano se pojavljuje u smislu bivstvujućeg kao opaženog. Dakle, intentio-u pripada vlastito intencionalno na-šta, intentum. Temeljna struktura intencionalnosti govori ο međusobnoj pripadnosti intentio-n i intentum-a.
Prema Hajdegerovom tumačenju, Brentano je, međutim, na ili u intencionalnosti video u prvom redu intentio, i to u različitosti njegovih načina, dok mu je, s druge strane, izmicao pravi smisao intentum-a. Brentano nije bio sasvim siguran u vezi sa pravom prirodom intencionalnog objekta odnosno sa pravim smislom onoga na šta se intentio odnosi. Kolebao se između samog bivstvujućeg u njegovom bivstvovanju i načina pojavljivanja bivstvujućeg koji se vrlo teško može razlučiti od samog bivstvujućeg. Tako je ostao upitan karakter prave prirode intencionalnosti koja struktuira ono psihičko. Drugim rečima iz Hajdegerove perspektive, i Brentano, kao i svi novovekovni mislioci od Dekarta do Huserla, propušta da postavi pitanje kako stoji sa samim bivstvujućim koje poseduje intencionalnu strukturu. Intencionalnost nije kako objašnjava Hajdeger poslednje i krajnje objašnjenje psihičkog, nego samo prva pretpostavka njegovog objašnjenja, odnosno prva pretpostavka da se prevlada nekritičko postavljanje tradicionalnih određenja novovekovnog filozofskog pojma subjekta kao što su psihičko, svest, veze doživljaja.
Prazno pomišljanje, čulno opažanje, predstavljanje itd., smatra Hajdeger, nisu određeni kao vrste unutar nekog roda, dakle ne na taj način na koji su jabuke, kruške, breskve i šljive voće. [M. Heidegger, Prolegomena zur Geschichte des Zeitbugriffs, s. 66.] Naprotiv ukoliko bi trebalo tražiti njihove međusobne veze, onda bi ih trebalo tražiti različitim načinima njihovog intencionalnog ispunjenja. Tako se recimo, prazno pomišljanje legitimiše /ispostavlja (Ausweisen ) na stanju stvari koje je dato u opažaju. Opažaj je ono što legitimiše. Na nešto možemo da pomislimo, i da isto to u narednom trenutku neposredno opazimo u njegovoj telesnoj datosti. Stav prema kom opažaj vrši legitimisanje, znači da se ono što je u praznom pomišljanju mišljeno, ali tako kako je mišljeno, putem opažaja dovodi pred samo to mišljeno, pred ono što mišljeno znači. Modus praznog pomišljanja se tako sa-modifikuje s obzirom na telesnu prisutnost (prethodno pomišljenog) bivstvujućeg, a prazno pomišljanje se legitimiše na onome što je dato putem opažaja. Legitimisanje se vrši polazeći od same stvari koja je pomišljena. Prazna predstava se legitimiše na taj način što se ono u njoj pomišljeno identifikuje sa samom tom stvarju koja je pomišljena - pomišljeno se legitimiše, potvrđuje kao sama ta stvar. U procesu legitimisanja su dovedeni do poklapanja (adaequatio) prazno pomišljeno i neposredno opaženo, i to na taj način što se zajedno sa legitimacijom odvijala i identifikacija.
Identifikacija, koja se pojavljuje u ovom osnovnom, gorenavedenom primeru - puko pomišljenog i neposredno opaženog - znači da se nešto, što je jednostavno pomišljeno, identifikuje u onome stoje opaženo. Pomišljeno se identifikuje u opaženom: iskušava se istost pomišljenog i opaženog. U identičnosti se, međutim, tematski ne poima sama identičnost, nego se identifikuje samo ono identično u pomišljanju i opažanju, sama stvar. Hajdeger ο tome kaže: „Dovesti-do-podudaranja - iskusiti ono pomišljeno u opaženom kao ono samo i isto - jeste čin identifikacije. Pomišljeno se identificira u opaženom: istost biva iskušana. Pri tome svakako treba obratiti pažnju na to da se u tom aktu identifikacije identitet ne poima tematski kao istost. Identifikacija nije već poimanje identiteta, već samo identičnog." [M. Heidegger, Prolegomena za povijest pojma vremena, s. 53.] Uspostavalja se relacija između, prisetimo se Hajdegerovog primera iz Bivstvovanja i vremena, naprosto pomišljene slike na zidu koja stoji ukoso i opažanja iste te slike u njenoj neposrednoj telesnoj datosti. Posmatrano unutar tradicionalno-filozofskog shvatanja, ono što nam pruža i daje neku stvar i što u krajnjoj liniji omogućava identifikaciju, nije ništa drugo nego opažaj. Prazno, puko pomišljanje se na taj način ispunjava putem opažaja. Identifikacija je, međutim, moguća samo na osnovu evidencije.
Evidencija je identifikujuće ispunjenje, akt identifikacije pomišljenog i opaženog. Evidencija nije dodatak nekih akata ili nekih osećaja. Evidencija nije ništa drugo do netematsko, prethodno, predpredikativno razumevanje/sagledavanje nekog načina datosti bivstvujućeg. Međutim, naglašava Hajdeger ovaj još uvek veoma slikoviti govor mora da se ispravno razume. Poklapanje i dovođenje do poklapanja pomišljenog i opaženog je jedan intencionalni posao, ali svakako ne u smislu psihičkog procesa u kom se dovode do poklapanja dve mentalne ploče.
Naime, već je samo legitimisanje intencionalno samousmeravanje na.... Kako razumeti ovu intencionalnost legitimisanja i njegovu vezu sa identifikacijom i evidencijom?
Na ovom mestu dolazimo do drugog korak u analizi legitimisanja, identifikacije i evidencije. Mora se stalno imati u vidu da svi ovi akti stoje u veoma složenim međusobnim odnosima. Legitimacija, smatra Hajdeger, ne ide jednostavno ispred sebe, nego je legitimisanje tako ustrojeno da sama ona prazna predstava koja se legitimiše zna ο sebi kao ο onoj koja se legitimiše. Opažanje, koje opaža stvar i legitimiše puko pomišljeno, samo živi u legitimisanju i u izvršavanju identifikacije, i ima uvidu legitimisanje. Drugim recima, legitimisanje nije nešto što je prikačeno za praznu predstavu, nego je modus izvršavanja prazne predstave. Ako u opažaju jedne stvari živim kao u legitimišućem opažaju, onda se ovo zrenje ne gubi u stvari i njenom sadržaju, nego znanje u izvršavanju identifikacije zna da je sa njime naznačena i njegova ispravnost. Takođe, intencionalno prazno pomišljanje koje bi trebalo da se legitimiše neposrednim opažanjem u svojoj tendenciji ka ispunjavanju i samo živi u identifikaciji. U identifikaciji kao jednom usmeravanju-na..., već imamo to da je sa-tematski evidentno, šta i kako jeste, način datosti koji je sa-tematski, predpredikativno data sama stvar; tako da se samo s obzirom na taj način datosti bivstvujućeg i u njemu - vrši identifikacija. Ova identifikacija se izvršava - i rasvetljava samu sebe - bez ikakve sopstvene refleksije. Ukoliko se u intencionalno ustrojenom izvršavanju identifikacije onaj momenat koji u njoj samoj leži, momenat nerefleksivnog sopstvenog razumevanja, posebno zahvata polazeći od njega samog, onda se taj momenat može nazvati evidencijom. Evidencija je onaj u sebi samom razumevajući akt identifikacije. Evidencija je identifikujuće ispunjenje. [M. Heidegger, Prolegomena zur Geschichte des Zeitbugriffs, s. 67.] Evidencija je identifikujuće uviđanje nekog stanja stvari iz same opažene stvari. Postoje, međutim, različite vrste evidencije, različite prema strogosti, prema karaktera bivstvovanja predmetnog polja, zavisno od intencionalnih struktura i njihovog mogućeg ispunjenja. Evidencija u tom smislu poseduje svoju regionalnost. Jednostavnije rečeno u odnošenju prema bivstvujućem uvek polazimo od evidencije neke prethodne otkrivenosti bivstvujućeg u njegovom bivstvovanju.
Šta Hajdeger, zapravo, želi da potcrta ovim analizama? Po svemu sudeći dve osnovne stvari. Prvo, da se sam proces utvrđivanja istinitosti npr. pukog pomišljanja, odvija tako da je puko pomišljanje već unapred u samom sebi shvaćeno na taj način da u sebi sadrži intenciju za ispunjenjenjem putem opažaja, odnosno da u sebi ima tendenciju za legitimisanjem putem opažaja. Takođe, opažaj se već unapred izvršava na taj način da se u njemu identifikuje pomišljena stvar. Dok se, pak, sama identifikacija unapred bazira na jednoj evidenciji. Opažanje koje legitimiše pomišljanje, nije neko posebno opažanje kom je prikačena legitimacija, nego sa opažanjem satematski ide i legitimacija. Identifikacija opaženog i pomišljenog, takođe nije mimo opažaja koji legitimiše, nego je zajedno sa njim usmerena na samu stvar. Najzad, evidencija u kojoj se utvrđuje identitet pomišljenog i opaženog, takođe je nešto što nije mimo konkretnog neposrednog opažaja, nego mu tako reći stoji u osnovi, kao ono s obzirom na šta se opažaj izvršava. Drugo, i ono do čega je nama u prvom redu stalo u ovim analizama, jeste činjenica da Hajdegerova fenomenološka analiza praznog pomišljanja u njegovoj istinitosti ili lažnosti povezana sa pojmovima legitimacije, identifikacije i evidencije, kao i njihovim međusobnim vezama, ne samo da ne zaobilazi podudaranje kao osnovni problem istine, nego naprotiv taj problem na uslovno rečeno „neutralnom" terenu fenomenološke analize preuzima i utemeljuje. Nakon analize osnovnog primera: puko pomišljene stvari i njenog ispunjenjenja putem opažaja iste te stvari, kao i analize osnovnih pojmova: legitimacije, identifikacije i evidencije, pojavljuje se i pravi smisao Hajdegerovog fenomenološkog utemeljenja tradicionalnog shvatanja istine kao adekvacije.
Istina se shvata kao legitimišuće identifikovanje, i mogli bismo dodati, s obzirom na neku evidenciju. Hajdeger putem ove formulacije pojma istine pokušava da u svoje shvatanje istine inkorporira tradicionalno shvatanje istine kao adekvacije, korespondencije ili slaganja. Podudaranja podrazumeva sledeće: primerenje (adaequatio): pomišljenog (intellectus) samoj opaženoj stvari (rei). Radi se, dakle, ο fenomenološkoj interpretaciji stare sholastičke definicije istine: veritas, est adaequatio rei et intellectus. [M. Heidegger, Prolegomena zur Geschichte des Zeitbugriffs, s. 69.] Adaequatio Hajdeger shvata kao primerenje, kao način dovođenja do poklapanja. S druge strane, pak, legitimacija pomišljenog na opaženom je identifikacija, akt koji je, takođe, intencionalan i predstavlja neko sebe usmeravanje na... Svaki akt ima intencionalni korelat: opažaj opaženo, identifikacija identifikovano. Identičnost (pomišljenog i opaženog) jeste intencionalni korelat akta identifikacije, dakle akta u kom se poima sama identifikacija. U samom aktu identifikacije koji je intencionalan ova evidencija je vidljiva. U suprotnom slučaju zajedno saznanje bi trebalo novo saznanje i tako ad infinitum. Istina je ovde mišljena kao istost mišljenog i opaženog, istina je istost, identitet. Identitet je relacija. Istina se javlja kao relacija između , relacija tako-kako. Tako je mišljeno, kako je opaženo. Najzad, važno je istaći činjenicu da je istina iskaza odnosno podudaranje iskaza sa onim što je iskazano, bazirana na opažaju. Prema ovom stanovištu, čitavo utemeljenje i objašnjenje podudaranja puko pomišljenog i opaženog, identitet i identifikujuće mišljenje, kao i shvatanje istine koje je s njima povezano, potiču iz koncepcije znanja kao opažanja. Struktura istine kao identiteta dosegnuta je u orjentaciji na znanje shvaćeno kao opažanje. Ovu fenomenološku analizu Hajdeger sada utemeljuje na dubljoj hermeneutičko-pragmatičkoj ravni.
3.1.3. Pragmatička hermeneutika istine
Pitanje koje se sada postavlja glasi: kako bi trebalo razumeti ono hermeneutička Hajdegerove filozofske pozicije i na koji način je hermeneutička dimenzija njegovog mišljenja relevantna za shvatanje fenomena istine? Hermeneutika, to smo ranije napomenuli, označava posao tumačenja, izlaganja. Izlaganje (hermeneuein) je intencionalni i eksplicitni akt putem kog se izvorna prethodno izvršena dokučenost/otključanost (razumevanje) sveta i bivstvovanja dovodi do jezičke izričitosti. Izlaganje je izričita jezička artikulacija neizričitog razumevanja. Izlaganje, takođe, predstavlja polazište razumevanja problema istine. Getman u svojim radovima sledi tezu prema kojoj se Hajdeger načelno nadovezuje na Huserlovu koncepciju istine, ali u Huserlovoj koncepciji istine vidi otvoreno pitanje [C. F. Gothmann, Dasein: Erkennen und Handeln. Heidegger im phänomenologischen Kontext, s. 150.]. Ta teza glasi: i za Huserla kao i za Hajdegera istina/laž nečega temelji se u jednoj predstrukturi odnosno jednom primarnijem fenomenu. Ta predstruktura je za Huserla opažaj, opažanje, zor (Anschauung), dok se za Hajdegera, i to je sada odlučujuće, ta predstruktura sastoji u izlaganju (Auslegung). Tradicionalno-filozofski posmatrano opažaj je pre svega neposredno opažanje telesno postojećeg i ujedno osnov pravog saznanja. Samo nam opažanje daje samu stvar koju želimo da saznamo, i to je pruža tako, da ona može da bude prisvojena i legitimisana. Hajdeger, naravno napominje, da zrenje i opažanje nije samo čulno opažanje kao što su na primer gledanje zida ili slušanje zvuka nego i intuitivno sagledavanje tipa da je 2x2=4 [M. Heidegger, Logik. Die Frage nach der Wahrheit, s. 103.]. Hajdeger, međutim, na mesto tradicionalne teorije opažanja postavlja jednu teoriju izlaganja, a hermeneutika smenjuje klasičnu teoriju saznanja. Hajdeger ne vidi otvoreno pitanje samo u tradicionalnom shvatanju istine i fenomenu podudaranja koji objašnjava ovo shvatanje, nego i u tradicionalnim opšte-filozofskim osnovama fenomena istine. Pravi smisao Hajdegerovog otklona od tradicionalnog, iskaznog, propozicionalnog shvatanja istine mora se razumeti i polazeći od Hajdegerovog napuštanja ideje ο primarnosti i utemeljujućoj funkciji opažaja u procesu saznanja i procesu utvrđivanja njegove istinitosti. Hajdegerovo učenje ο istini podrazumeva dva osnovna misaona koraka, kako onaj hermencutički, tako i onaj pragmatički, koji su od samog početka međusobno prepleteni i upućeni jedan na drugi, i pri čemu pragmatički misaoni korak predstavlja unutrašnju nit vodilju za razumevanje pravog smisla hermeneutike.
Razumevanje (Verstehen) je primarna dokučenost/otključanost (Erschlossenheit). Razumevanje ne sme da se identifikuje sa refleksijom, sa imanentnim samosaznanjem. Eminentni modus razumevanja u nešto, predstavlja smotreno ophođenje (umsichtige Umgang). Smotreno ophođenje je momenat života koji je uvek na neki način samom sebi transparentan u pogledu sredstvo-svrha relacije [C. F. Gethmann, Dasein: Erkennen und Handeln. Heidegger im phänomenologischen Kontext, s. 153.]. Važno je naglasiti da postoji jedna primarna dokučenost/otključanost bivstvovanja koja je primarna u odnosu na sve kognitivne ili nekognitivne akte. Razumevanje je, dakle, primarna dokučenost/otključanost koja kao netematska prethodi svakom drugom odnosu prema bivstvujućem. Dok je razumevanje primarna dokučenost, a ne refleksija u smislu akta koji se odnosi na samog sebe, dotle izlaganje pruža jezičku artikulaciju razumevanju, i to tako što se u njemu izričito jezički artikuliše nešto što se može nazvati operativnom evidencijom smotrenog ophođenja sa bivstvujućim.
Izlaganje (Auslegung) je intencionalni i tematski akt samoeksplikacije, izlaganje je eksplicitni akt putem kog se izvorna dokučenost/otključanost sveta (razumevanje) dovodi do jezičke izričitosti. Neizričito razumevanje postaje izričito u jezičkoj artikulaciji izlaganja. Izlaganje je izvršavanje u kom se artikuliše predpredikativna evidencija. Hermeneutičkoj dimenziji Hajdeger pridaje pragmatički smisao, čim predpredikativnu evidenciju odredi kao operativnu evidencija smotrenog ophođenja u povezanosti sredstvo-cilj. Ono što se izlaže prisvaja se s obzirom na ono „čemu ono služi". Izlaganje je odnos prema realnosti, a taj odnos čovek poseduje primarno i obuhvatno u okviru netematskog, svrhovitog delanja, pri čemu delanje valja razumeti u smislu „imati posla sa" nečim. Ovo delanje, ophođenje sa..., imanje posla sa ..., je netematsko i nepredikativno i upućuje na dvostruku strukturu: nešto / čemu nešto. Na ovom nivou Hajdeger uvodi jednu kao strukturu koju naziva hermeneutičkim kao. Ova kao struktura predstavlja otklon od svih dualističkih teorija saznanja i sastoji se u tome što se donji sloj zgrade saznanja ne shvata kao jednostavno shvatanje pojedinačnih stvari, na koje se nadovezuje mišljenje koje je opšteg karaktera. Ono što poseduje primat i predstavlja ishodišnu tačku izlaganja jeste razumevanje bivstvujućeg u „čemu njegove služnosti". Drugim rečima u izlaganju kao onome na čemu se bazira istina, razumevanje upotrebe bivstvujućeg ima primat u odnosu na svaki teorijski odnos. U izlaganju se bivstvujuće npr. ova tabla za pisanje izlaže kao nešto, ali kao nešto za to i to, za tu i tu svrhu. To je smisao hermeneutičkog kao kojim izlaganje kao jedno upućivanje i skretanje pogleda sa one stvari koja se izlaže na njeno predtematsko hivstvovanje, zamenjuje u osnovnoj filozofskoj postavci funkciju koju za filozofiju od Platona do Huserla ima zrenje odnosno opažanje. U izlaganju se ne napušta, nego se upravo jezički artikuliše smotreno ophođenje. Takođe izlaganje, koje je doduše, eminentni modus u odnosu na iskaz i iskazivanje, samo je u određenom smislu, deficijentno u odnosu na razumevanje. Naime i u izlaganju se okreće, odvraća i skreće „pogled" sa onoga što se izlaže, dok to u razumevanju nije slučaj. Jer onaj ko izlaže i kaže „Ova tabla je za pisanje" on sam ne piše na toj tabli, nego govori ο tome i jezički artikuliše.
Iskaz (Aussage) u stavovima tipa: „Tabla je zelena", naznačava da u iskazivanju, nasuprot izlaganju, imamo posla sa aktom izvršavanja koji apstrahujc, zanemaruje i izdvaja iz sklopa: svrha/cilj-sredstvo. Akt iskazivanja je dejicijentan u odnosu na izvorno i primarno, eminentno ophođenje, odnosno čitav kontekst smotrenog ophođenja. Kada se tvrdi „Tabla je zelena, drvena ploča", onda se tabla određuje kao zelena, odnosno kao drvena ploča s obzirom na jedno kao koje Hajdeger naziva apofantičko kao. Predikativni iskazi, iskazi u kojima se nečemu predicira neki kvalitet odnosno pripisuje neka osobina su svi odreda samo jedna vrsta fundiranih načina otkrivanja bivstvujućeg. Iskaz prema Hajdegeru unapred cilja na pojedinačnu stvar, a to znači na stvar koja je razrešena iz konteksta sveta života. Iskaz uvek označava izdvajanje iz neposrednog situitivnog konteksta. Tek putem tog izdvajanja iz svakodnevnog ophođenja sa stvarima mi ih i poimamo i zahvatamo u ontološkom modusu postojanja ili predručnosti. Nasuprot iskazu u kom se kaže ova „Tabla je zelena", imamo stav ova "Tabla (služi) za pisanje". Tek razlikovanje ova dva tipa iskaza otvara dvostruku dimenziju koja je ujedno poenta Hajdegerovog razlikovanja apofantičkog-kao i hermeneutičkog-kao. Iskaz, dakle, nasuprot izlaganju jeste akt u kom se ostavlja po strani smeštenost/uklopljenost u sklop: cilj-sredstvo i na taj način se izostavlja modus koji je kao sa-tematski dat i koji izlaganje upravo tematizu-je. Iskaz upravo s obzirom na ovo izostavljanje cilj-sredstvo relacije predstavlja deficijentni modus u odnosu na izlaganje.
Međutim, premda na različit način i u različitom smislu, i izlaganje i iskaz su deficijentni modusi u odnosu na eminentni modus samog smotrenog ophođenja kom, već unapred, pripada ona dokučenost/otključanost koju Hajdeger shvata kao razumevanje. Mogla bi se, u tom smislu, napraviti jedna vrsta hijerarhije u načinima odnošenja prema bivstvujućem. Na najvišem stupnju stoji jednostavno razumevanje nečega koje postoji u ophođenju sa tim bivstvujućim, kao štoje neeksplicirano razumevanje kakvo imamo kada npr. pišemo na tabli; zatim bi sledio stupanj iskaza koji bi tablu interpretirao s obzirom na to čemu ona služi, recimo, „Tabla je za pisanje", pri čemu se referiše na prethodnu izloženost bivstvujućeg u ontološkom modusu njegove oruđevnosti (Zuhandenheit); i najzad bismo imali najniži stupanj, stupanj iskaza u kom za nešto tvrdimo da ima ovu ili onu osobinu, kao kada kažemo „Tabla je zelena", i na taj način referišemo na ontološki modus bivstvujućeg kao (puko) postojećeg (Vorhandenheit). Najniži stupanj razumevanja imamo ukoliko u iskazivanju i jezičkoj artikulaciji referišemo na bivstvujuće koje razumemo s obzirom na njegovu izdvojenost iz značenjske celine koju Hajdeger naziva svetom; ukoliko je, pak, naše iskazivanje ο bivstvujućem takvo da to bivstvujuće razume s obzirom na njegovu uklopljenost u značenjsku celinii, i to s obzirom na modalitet njegove uklopljenosti u sredstvo cilj relaciju, onda imamo viši, bogatiji, istinitiji modus odnosa prema bivstvujućem; najzad, ukoliko se neposredno odnosimo prema bivstvujućem, tako što ga upotrebljavamo s obzirom na njegovu svrhu, najbliže smo bivstvujućem i neposredno ga razumemo i zahvatamo u njegovoj istini. Srnotreno ophođenje je prema tome ophođenje, delanje koje je uklopljeno u svet života pre svake diferencije između receptivnog shvatanja i spontanog mišljenja. Smotreno ophođenje izlaže samo iz sebe ono čime i čemu smotrenog ophođenja. Hermenutika kao izlaganje, akt samoeksplikacije, u kom se oblikuje razumevanje i artikuliše predpredikativna-operativna evidencija smotrenog ophođenja ne predstavlja izlaganje teksta, nego cilja na strukturu našeg samoodnošenja i način na koji jesmo.
Hajdeger u predavanjima Logika. Pitanje ο istini svoje analize obogaćuje jednostavnima, ali po svom značaju dalekosežnim primerima i ujedno koristi mnogo jednostavniji filozofski jezik. Kada pišemo po (školskoj) tabli, objašnjava on, onda tabla nije primarno i u strogom smislu telesno data, nego smo pre svega mi nama samima dati kao oni koji na njoj pišu. Tabla je svakako u trenutku kada je opažamo, zbilja data u telesnom smislu i može se opaziti, ali je autentično, na pravi način data, tek ako se prema njoj odnosimo upotrebljavajući je, odnosno ukoliko na njoj pišemo. Tek u ovom drugom smislu tabla jc dokučena i otkrivena u svom pravom značenju (tabla kao tabla, a ne kao drvena ploča pravougaonog oblika). Uzmimo da neki potpuni stranac ili divljak vidi tablu, on bi je svakako video kao nešto što pred njim visi, međutim, ne bi razumeo šta je ona u pravom smislu. [M. Heidegger, Logik. Die Frage nach der Wahrheit , s. 104.] Ona mu ne bi bila dokučena/otključana u onome šta ona jeste, dok se na njoj piše. Ova razlika u razumevanju je suštinska razlika. Prema Hajdegerovom shvatanju u svakom trenutku moramo da pođemo od onoga što je dato naivno, primitivno, pre svake teorije. Mi se, najpre, naivno i primitivno odnosimo prema stvarima oko sebe, prema tabli, prema zidovima, ali i prema drugim ljudima. Takođe, ono prema čemu se u svim ovim slučajevima odnosimo jeste bivstvujuće samo. To nisu ni oseti, ni pojmovi, ni slike. Samo ukoliko neko želi da izgleda veštački učen reći će da umesto zida vidi predstavu zida. To ne znači da tabla na zidu ne može da bude data u modusu predstavljanja. Ne poriče se da postoji razlika između pukog pomišljanja, predstavljanja table na zidu iza naših leđa i neposrednog opažanja zida i table na njemu ispred nas. Jednom imamo neodređeno predstavljanje, drugi put neposrednu telesnu datost. U nekom kontekstu moglo bi biti relevantno da se uoči da postoji razlika između opažanja i pukog zamišljanja, a ovu razlika bi trebalo razumeti kao razliku u načinu izvršavanja unutar intencionalno ustrojenog odnošenja. Pored ovog može se navesti i razliku između upotrebne stvari okolnog sveta i odnošenja prema prirodnoj stvari kao stvari sa ovim ili onim osobinama. U ovom razmatranju možemo da ostavimo otvoreno pitanje da li je i na koji način pojam telesnog i telesne datosti nečega dobijen na niti vodilji teorijski/kontemplativno ustrojenog saznanja. Važnije je da se shvati da nam ni okolina ni svet nisu dati eksplicitno/izričito, a navedeni primeri nam omogućavaju da postavimo pitanje ο tome kako bi trebalo razumeti evidenciju, ne samo u fenomenološkom, nego i u jednom pragmatičko-hermeneutičkom smislu.
Na osnovu do sada izvedenih razmatranja pojam evidencije može da se (re)definiše na sledeći način: Evidencija se sastoji u prethodnom sagledavanju nečega u onome u čemu je ono pristupačno i to pristupačno u smislu onoga čemu ono služi, za šta se ono upotrebljava. Ta evidencija nije tematska i predikativna, nego predtematska i predpredikativna. Sagledavanje nečega u onome u čemu ono služi, dakle predpredikativno, netematsko, neizričito sagledavanje, trebalo bi razumeti kao primarno jednostavno uzimanje nečega, posedovanje i raspolaganje nečim u onom smislu u kom se kaže da sa nečime imamo posla. Imati posla sa nečim ukazuje na izvorno shvatanje i razumevanje. Polazeći od ovog stava trebalo bi imati u vidu kako svako pojedinačno opažanje, mišljenje ili neki drugi akt ophođenja sa stvarima, po pravilu predstavlja jedno osiromašenje, degradaciju i redukciju izvornog i primarnog shvatanja stvari. Izlaganje, izloženost nečega u njegovom bivstvovanju, predstavlja horizont počev od kog se mora razumeti smisao legitimacije u shvatanju istine. Ono polazeći od čega se i na osnovu čega se prema Hajdegerovom shvatanju istine utvrđuju istina i laž ne bazira se na jednostavnom opažanju koje je paradigmatično opažanje onoga što je telesno dato, nego se temelji na jednom već unapred datom „čemu služi“ nešto ο čemu se govori da je istinito ili lažno. Drugim rečima legitimacija je bazirana na izlaganju, a ne na opažanju. Struktura na koju se oslanja utvrđivanje da li je nešto istinito ili lažno ne počiva na aktu opažanja, nego aktu razumevanja u nešto u najširem smislu; nije primaran tzv. optički model (opažanja u vizuelnom smislu), nego tzv. haptički model, model dodira i rukovanja nečim. [C. F. Gethmann, Dasein: Erkennen und Handeln. Heidegger im phänomenologischen Kontext, s. 156, 166.] Vodeća paradigma za razumevanje prirode ophođenja prema nečemu je čin zanatlije. Ne radi se ο ophođenju sa stvarima u distanciranom sagledavanju, nego ο delanju unutar ophođenja sa bivstvujućim. Hajdegerova koncepcija istine, i to je važno iznova naglasiti, ne dovodi u pitanje neophodnost da pretenzija iskaza na istinu mora da se legitimiše. Ono što ostaje i ne ukida se u svom načelnom značenju i značaju jeste odnos adekvacije onaj tako-kako odnos prisutan u tradicionalnom shvatanju istine.
Radi se, međutim, ο tome da Hajdeger, vrši jedno pomeranje od iskaznog, predikativnog, propozicionalnog modela istine gde se „istinito" i „lažno" shvataju kao atributi stavova, tvrdnji, sudova - tipa „Tabla je zelena" koji govori ο osobini koja stoji u relaciji sa nečim drugim, ili kada kažemo da se neka slika, fotografija (kao stvar) „slaže sa" opažajem te stvari (predstavljene na slici, fotografiji); ka - kako Gethman ga naziva - pragmatičkom, instrumentalnom, operacionalnom modelu istine. U ovom pragmatičkom modelu se „istinito" i „lažno", ne koriste u značenju „poklapanja" opaženog s mišljenim, nego izražavaju činjenicu da se neka naša numera ili projekat realizuje ili da neki zadatak pronalazi svoje rešenjc; dakle istinito se ne odnosi na neko slaganje sa opažajem, nego na jedno „pasovanje", kada neki plan odgovara za izvršenje neke radnje. [isto, s. 159.] Već kod Huserla, objašnjava Getman, u terminologiji prazne intencije/ispunjene intencije, dat je podsticaj za jačanje pragmatičke dimenzije tumačenja istine. Za ovaj operacionalno-pragmatički model istine Getman predlaže sledeće poređenje: istinu ne bi trebalo razumeti prema modelu odnosa neke stvari i neke njene osobine, nego u smislu ključa i brave, istinito je pri tome ono što otključava bravu. Slaganje postoji i u ovakvom modelu istine, a tako-kako odnos ostaje očuvan; samo se ne radi ο slaganju tipa fotografije sa originalom, nego ο slaganju/'pasovanju ključa s bravom, slaganje je otključavanje/dokučivanje, a istina je koncipirana kao kategorija uspeha. [isto, s. 158.] Hajdegerova kritika ili korekcija Huserlovog stanovišta - ovde preuzetog u Getmanovoj rekonstrukciji - predstavlja, napuštanje ideje primarnosti opažanja/zrenja; napušta se ideja koja je gotovo samorazumljiva u čitavoj Zapadnoj filozofiji od Platonovog Teeteta do Κantove Kritike čistog uma: „Neka se saznanje inače odnosi na predmete ma na koji način i pomoću ma kojih sredstava, ipak način na koji se ono odnosi neposredno i na koji svako mišljenje cilja kao na sredstvo jeste opažanje" [isto, s. 158.] i predstavlja jedno pomeranje od kontemplacionizma čulnih organa ka instrumentalizmu sveta dela/tvorevina. [C. F. Gethmann, Dasein: Erkennen und handeln. Heidegger im phänomenologischen Kontext, s. 155. ] Instrumentalizam smotrenog ophođenja, kako Getman naziva Hajdegerovo stanovište iz Bivstvovanju i vremena, [isto, s. 152, 153.] prethodno je u jednom čak drastičnijem obliku razvijen u predavanjima Logika. Pitanje ο istini, koja smo delom analizirali i koja omogućavaju da se razume Hajdegerov otklon od Huserlovog kontemplativnog modela istine. Na taj način je Hajdeger hermeneutičko pretumačenje fenomenologije istine iznutra sproveo kao jedan instrumentalno-pragmatički misaoni korak.
Jezgro Hajdegerovog učenje ο izlaganju iz paragrafa 33 Bivstvovanja i vremena, razlikovanje hermeneutičkog i apofantičkog kao, kao i razlikovanje ontoloških modusa priručnosti i predručnosti od početka je izvedeno na pragmatičkoj i ujedno monističkoj niti vodilji, jer ono što Hajdeger zapravo kritikuje jeste dualistička pozicija čitavog niza razlikovanja kao što su: receptivnost/spontanost, zahvatanje/mišljenje, opažanje/suđenje. Ovih nekoliko ključnih teorijsko-filozof-skih razlikovanja su u suprotnosti sa pozicijom koju zastupa Hajdeger. Receptivni subjekat, usmeren je na ono štoje individualno, empirijsko, s druge strane, transcendentalna i univerzalno važeća funkcija subjektivnosti vezana je za ravan mišljenja. Hajdeger, međutim, polazi od smotrenog ophođenja, i to tako da ovom ophođenju unapred pripada konstitutivna funkcija. Dok na nivou receptivnosti, koja se odnosi na pojedinačne telesne stvari, imamo solipsističku poziciju, dotle na nivou mišljenja, suđenja koje se odnosi na veze i relacije među stvarima, imamo intersubjektivno važenje. Hajdeger, međutim, smotreno ophođenje već unapred razume kao nešto što važi intersubjektivno, ono predstavlja jedan intersubjektivni akt, premda na sasvim elementarnom nivou. Elementarni svet je jedna veza upućivanja, svrhovita celina, svrha-sredstvo organizovana celina čovekovog okolnog sveta. Izolovana pojedinačna stvar je tek jedna naknadna derivacija, ekstrapolcija, izdvajanje i apstrahovanje iz veze sveta života. Za Hajdegera se realnost pojavljuje s one strane distinkcije receptivnog opažaja i spontanog mišljenja. Ono na šta cilja Hajdeger nije opažaj u smislu pasivnog preuzimanja nečega, nego u smislu aktivnog „zahvatanja". Ovde imamo odlučujuće pretumačivanje tradicionalnog učenja ο opažanju. Hajdeger ne razvija mogli bismo tako reći zajedno sa Germanom, koncepciju opažanja iz pojma „opažanja", nego je razvija iz pojma „izlaganja". Pojmovni par: izlaganje / iskaz zamenjuje i razrešava prethodni, tradicionalni i ukorenjeni pojmovni par: opažaj / sud. U hermeneutičkoj fenomenologiji jedna teorija izlaganja stupa na mesto teorije opažanja, a teorija iskaza na mesto teorije suda. Hermenutika stupa na mesto teorije saznanja, a s obzirom na specifični pregmatički preokret koji hermenutici pridaje Hajdeger, ta hermenutika je u osnovi jedna pragmatika.
U ovom smislu može se govoriti i ο jednom primatu delanja, primatu smotrenog ophođenja odnosno primatu praktičkog i pragmatičkog u Hajdegerovoj filozofiji. Teorijsko znanje je izvedeno i derivirano, ono predstavlja osiromašeni i deficijentni modus shvatanja upućen na ontološki modus pukog postojanja i predručnosti. Bivstvovanje-u-svetu je fundirajući, eminentni modus, dok je saznanje fundirani, deficijentni modus. Obaziranje (Umsicht), [Heidegger, Sein und Zeit, s. 69] predstavlja jedan kognitivan momenat, ali ne saznanje u uobičajenom smislu, obaziranje nije naprosto usmereno i regulisano istinom, nego je usmereno na svrhovitost i kategoriju uspeha, i to tako da ono samo ostaje netematizovano. Ophođenje (Umgang) takođe nije naprosto delanje u nekoj realnosti, već je unapred smešteno u onaj na uspeh orjentisan odnos sa nečim. U tom smislu, Getman objašnjava kako smotreno ophođenje koje stoji u osnovi i obaziranju i ophođenju nije ni delanje ni saznanje, nego je ranije kako u odnosu na saznanje, tako i u odnosu na delanje. U odnosu na smotreno ophođenje ne funkcionišu distinkcije puput teorija/praksa ili aktivno/pasivno ili terminologija delanja odnosno saznanja. Teorija i praksa su u tom smislu samo sekundarne apstrakcije izvedene iz primame dimenzije smotrenog ophođenja prema svetu. Premda bi se moglo reći da se unutar smotrenog ophođenja teorija i praksa nalaze u odnosu međusobnog upućivanja i ograničavanja. Ukoliko se ispravno misli ο smotrenom ophođenju onda mora da se istakne da niti ima ophođenja bez obzora/obaziranja/gledanja, niti obzora bez ophođenja. Nema obzora ili smotrenja/gledanja koje nije unapred u nekom ophođenju. Teorija se u odnosu na smotreno ophođenje pokazuje kao nesmotreno (puko) gledanje onamo, a praksa kao pogleda i obaziranja lišeno delanje. Praksa je u Bivstvovanju i vremenu određena kao brigujuće ophođenje (besorgende Umgang). [Heidegger, Sein und Zeit, s. 68.] U tom smislu praksa i praktična dimenzija upućuju na pojam brige. Briga označava ono već ispred sebe kod bivstvujućeg, pri čemu u toj strukturi valja prepoznati sledeća tri momenta: već (bačenost), ispred sebe (projekati/nabačaj), kod bivstvujućeg (bivstvovanje kod...). Ukoliko se praksa razume kao ophođenje sa bivstvujućim koje je vođeno trostrukom strukturom brige, onda se ο Hajdegerovoj filozofiji može govoriti kao filozofskoj koncepciji koja sprovodi praktično-filozofsko utemeljenje filozofije. Ova sfera svetsko-životnog, okolno-svetskog smotrenog i brigujućeg ophođenja, i u tom smislu shvaćenog delanja, predstavlja sferu u kojoj su utemeljene sve druge sfere i načini ljudskog odnošenja.
3.1.4. Hermeneutički pojmovi i njihov regionalno-ontološki smisao
Pre nego što pokušamo da ukratko ponovimo osnovni rezultat u ovom poglavlju sprovedenog istraživanja, trebalo bi ukazati na jedno otvoreno pitanje i na mogućnost odgovora na to pitanje unutar Hajdegeroveog pragmatičko-hermeneutičkog učenja ο istini i uopšte pragmatičko-hermeneutičkog koncepta filozofije. To pitanje glasi: da li počev od Hajdegerove rane filozofije razvijene kao fundamentalne ontologije možemo da utemeljimo posebnu, recimo etičku ili, što je za nas u ovom istraživanju primamo, estetičku filozofsku disciplinarnu problematiku? I nadalje da li bi mogućnost takvog utemeljenja trebalo tražiti u pragmatičkom jezgru Hajdegerovog učenja ο istini i pragmatičke dimenzije Hajdegerove filozofije uopšte.
Vratimo se u tom smislu jednom od primera koji je razmatran u ovom radu. Radi se ο razlici između dva (tipa) iskaza: „Tabla je zelena" i "Tabla služi za pisanje". Tako je iskaz "Tabla služi za pisanje", u slučaju školske table za pisanje, istinit. Recimo da je istinit i iskaz „Tabla je zelena", u vezi sa nekom konkretnom tablom. Međutim, razlika između ova dva iskaza sastoji se u razlici onoga ,,s obzirom na šta" njihove istinitosti/lažnosti. U iskazu "Tabla je zelena" referišemo na jednu otkrivenost bivstvujućeg u kom je bivstvujuće otkriveno kao stvar sa tim i tim osobinama, u iskazu, pak, "Tabla služi za pisanje" referišemo na jednu prethodnu otkrivenost bivstvujućeg u "čemu njegove služnosti". I otkrivenost u smislu stvari sa tim i tim osobinama i otkrivenost nečega u čemu njegove služnosti jesu načini na koje bivstvujuće može da nam bude dato. Međutim, ovi načini datosti ne poseduju isti rang. Stvar sa ovim ili onim osobinama je jedan teorijski inficiran način datosti bivstvujućeg, dok način u kom razumemo „čemu služnosti" nekog bivstvujućeg predstavlja jedan dublji, izvorniji i neposredniji način otkrivenosti. Glavno pitanje je: s obzirom na šta se uspostavlja rang između ova dva osnovna i suprotstavljena načina datosti? Hajdeger je uveren da se rang mora uspostaviti s obzirom na ono prethodno, svagdašnje i prosečno razumevanje bivstvovanja tubivstvovanja i sa ovim razumevanjem bivstvovanja datim načinima datosti bivstvujućeg. Unutar tog prethodnog i prosečnog razumevanja bivstvovanja nesumnjivo je da se najčešće i najpre krećemo u instrumentalno ustrojenom i organizovanom svetu. Pitanje je samo da li je instrumentalna organizovanost prema modelu rukovanja sa oruđem onaj način datosti na koji se redukuju svi drugi načini ili ovaj način predstavlja jedan, nesumnjivo važan, ali ne i jedini primarni način datosti bivstvujućeg i ujedno način samorazumevanja tubivstvovanja?
Mogući odgovor na gornje pitanje mogla bi da nam ponudi analiza značenja pragmatičke dimenzije Hajdcgerovog hermeneutičko-fenomenološkog učenja ο istini. Trebalo bi, naime, napraviti razliku između užeg i šireg smisla pojma pragmatičkog. Uži smisao pojma pragmatičkog tiče se onoga „čemu služi" neko bivstvujuće i to u jednostavnom instrumentalnom značenju, koje je paradigmatično izvedeno iz ophođenja sa nekim oruđem. Pragmatičko u užem smislu je ono značenje s obzirom na koje razumemo stavove: „Tabla je za pisanje", "Čekić služi za kucanje" itd. Međutim, na taj način se previđa jedna dublja dimenzija i širi smisao pojma pragmatičkog. Širi pojam pragmatičkog podrazumeva da bi ono „čemu nešto služi" trebalo tumačiti na ravni same celovite dokučenosti bivstvovanja. Svakako je tačno da „smotreno ophođenje" predstavlja osnovu instrumentalne upotrebe nekog oruđa, međutim, ono ne bi moralo da se razume samo na taj način. Smotreno ophođenje može da se razume kao univerzalna karakteristika strukture ljudskog samoodnošenja, koja prožima tu tubivstvovanja, jedinstvo razumevanja bivstvovanja tubivstvovanja i razumevanja bivstvovanja bivstvujućeg koje nije saobrazno tubivstvovanju - drugim rečima smotreno ophođenje bi prožimalo razumevanje bivstvovanja uopšte. Širi smisao pragmatičkog ne bi trebalo razumeti kao nekakvu usko sebičnu poziciju tubivstvovanja kao dokučenosti bivstvovanja, nego kao indikaciju ο tome da se poslednja osnova onog ,,s obzirom na šta" u pogledu na koje se meri svaka istinitost ili lažnost. mora misliti pragmatički. „U pogledu na šta" mora da bude uvek neka vrsta „čemu", „radi čega" nešto. Na taj način se pragmatičkim ne označava (samo) uža, zanatsko-proizvodna dimenzija ljudskog ophođenja prema bivstvujućem, nego takođe jedno univerzalno i neutralno izlaganje tubivstvovanja s obzirom na ono „radi čega" tubivstvovanja samog i njegove celovite dokučenosti. Pragmatička izloženost ne anticipira unapred da li je radi čega bivstvujućeg ispunjeno nekim etičkim ili estetičkim sadržajem.
Hajdegerova koncepcija hermeneutiekih pojmova, koja će detaljnije biti razmotrena u narednom delu teksta (3.2.), mogla bi se razumeti kao potvrda teze da pragmatičko jezgro Hajdegerovog učenja ο istini može da se razume i u širem smislu pojma pragmatičkog. Hermeneutički pojmovi su pojmovi ο onome ,,s obzirom na šta", pojmovi kojima se misle načini datosti nečega. Hermeneutičkim pojmovima označavamo prethodno, predtematsko i neposredno ,,s obzirom na šta" koje nije samo ono „u pogledu na Šta" zajedničkog instrumentalno organizovanog sveta, nego recimo i ,,s obzirom na šta" i prethodni način datosti bivstvujućeg kakvo imamo u umetnosti. Tako Hajdeger, upravo u predavanjima Logika. Pitanje ο istini, na primeru slikarstva Franca Marka, odnosno njegove slike "Smdaći u šumi", objašnjava ono što on naziva hermeneutičkim pojmom. [M. Heidegger, Logik. Die Frage nach der Wahrheil, s. 364.] Na slici F. Marka nije naslikan ni neki pojedinačni jelen u toj i toj šumi, niti pak jelen uopšte, recimo u smislu nekog crteža za zoološki udžbenik. Naslikan je upravo hermeneutički pojam jelena. Umetnički postupak slikanja se izvršava s obzirom na hermenutički pojam. Hermeneutički pojam jelena ovde ukazuje na to da za nas kao ljude na jednom dubljem nivou naše intersubjektivnosti - u ovom slučaju u odnosu sa živim bićima, životinjama, jednim „stanovnikom šume" kao što je srndać - postoji razumevanje koje nije redukovano samo na instrumentalno ophođenje po modelu zanatske proizvodnje.
Razumevanje upotrebe nekog predmeta, table za pisanje, čekića za kucanje i s druge strane teorijski inficirano iskazivanje i opisivanje stvari kao nečega sa takvim i takvim osobinama, predstavljaju samo dva ekstrema slučaja našeg odnosa prema realnosti: „Između izlaganja koje je u brinućem razumevanju još sasvim zavijeno i ekstremnog protivslučaja nekog teorijskog iskaza ο onome predručnom, postoje mnogi međustupnjevi".[ M. Heidegger, Sein und Zeit, s. 158.] Hajdeger navodi neke od međustupnjeva: iskazi ο događajima okolnog sveta, opisivanje priručnog, opisi nekog stanja, opisivanje dogodovština itd., a mogli bismo dodati i umetničkog prikazivanja. U ovom istraživanju ispitujemo hermeneutičko-fenomenološko suštinsko određenje umetnosti kao udelovljenja istine bivstvujućeg. Uđelovljenje istine, istina umetnosti, takođe bi morala da bude mišljena s obzirom na pragmatičku jezgro učenja ο istini, i to upravo onog jezgra i pojma pragmatičkog uzetog u širem smislu. Kako se, naime, drugačije može razumeti pouzdanost (Verläßlichkeit) jednog oruđa, štoje takođe primer koji ćemo detaljnije analizirati u nastavku ovog poglavlja (3.3.), koja se sagledava u umetničkom delu, Van Gogovoj slici para (seljačke) obuće, a koja nije naprosto sigurnost svakodnevnog ophođenja sa tim oruđem u njegovoj služnosti (Dienlichkeit), nego pouzdanost obuće prilikom hoda po njivi, odlaska u crkvu ili brige za decu. [Μ. Heidegger, Der Ursprung des Kunstwerkes, s. 27. 28.] Razumevanje ovog para seljačkih cipela prikazanog na umetničkom delu. bazira se na nekom ,,u pogledu na šta'" i ,,s obzirom na" jedan način datosti bivstvujućeg, pri čemu se odnos prema tom načinu prethodne datosti odvija sasvim prema modelu onoga „radi čega", „čemu". Pragmatičko "čemu" prožima ne samo naše svakodnevno instrumentalno ophođenje sa oruđem, nego i naše umetničko odnošenje prema bivstvujućem. „Čemu" para seljačke obuće nije samo ona prethodna, pred-tematska svakodnevna (striktno) instrumentalna služnost, nego, takođe, i ona prethodna i predtematska, asocijativno bogatija i tek u umetnosti vidljiva, pouzdanost bivstvujućeg. Pragmatičko „čemu", stoga, ne bi smelo da se redukuje na uže zanatsko-instumentalno ophođenje sa oruđem, premda zanatsko ophođenje predstavlja nit vodilju za tumačenje onoga u čemu se najpre i prethodno kreće prosečno ljudsko, svakodnevno tubivstvovanje i koje nesumnjivo predstavlja jedan (ali ne i jedini) eminentni modus razumevanja bivstvujućeg u njegovom bivstvovanju. Pragmatički mišljeno „čemu" pogađa i onu dimenziju bivstvujućeg koja se u krajnjoj liniji tiče onoga „čemu" nas kao ljudi i shvaćenou jednom širem smislu univerzalno prožima našu celovitu dokučenost bivstvovanja uopšte.
Na ovom mestu ne možemo dalje da razvijamo ovu misao, ipak smatramo da ima dovoljno razloga da se "Hajdegerov pragmatizam" interpretativno prisvoji i razvije u svom širem značenju. Naime, samo ukoliko se pretpostavi da se može govoriti ο širem smislu pojma pragmatičkog u Hajdegerovoj filozofiji, može se tvrditi, prvo, kako iz fundamentalne ontologije mogu da se izvedu relevantni uvidi za utemeljenje estetike ili neke druge filozofske discipline i, drugo, moglo bi da se tvrdi kako se druge dimenzije ljudskog ophođenja i načini odnošenja prema bivstvujućem ne redukuju na puko instrumentalno rukovanje sa oruđem. Na taj način bi bilo omogućeno prisvajanje jedne mogućnosti koja se nalazi u Hajdegerovoj hermeneutičkoj fenomenologiji; mogućnosti, koju je sam Hajdeger naznačio, premda je nije sasvim razvio. Radi se ο mogućnosti razvijanja posebnih filozofskih disciplina tj. regionalnih ontologija. Svakako, ne može se govoriti ο etici unutar Hajdegerovog Bivstvovanja i vremena, međutim, nakon izvedenog projekta fundamentalne ontologije, kako smatra Hajdeger, postoji mogućnost preokreta (metabole) fundamentalno-ontološke u metontološku problematiku: „I ovde u okrugu metontološkog-egzistencijelnog pitanja je takođe okrug metafizike egzistencije (ovde tek može da se postavi pitanje etike)." [Μ. Heidegger, Metaphysische Anfangsgründe der Logik im Ausgang vom Leihniz, s. 199.] Ili kako objašnjava profesor F. V. fon Herman „Metontologiji bivstvujućeg u celini pripada takođe i metontologija tubivstvovanja ili 'metafizika egzistencije' ... Na taj način, međutim, postaje jasno: sve ono što je uvek iznova s žaljenjem nedostajalo u Bivstvovanju i vremenu, jedna etika ili jedna filozofija političkog i ljudskih zajedničkih formi, kao i mnogo toga drugog, nema svoje sistematsko mesto u analitici tubivstvovanja koja pripada fundamentalnoj ontologiji, nego ga ima u metontologiji ili metafizici egzistencije." [F. W. von Herrmann, Die Grundproblem der Phänomenologie. Zur „Zweite Hälfte" von „Sein und Zeit", s. 54, 55.] Značaj pragmatičkog jezgra Hajdegerovog učenja ο istini i njegove filozofske koncepcije uopšte trebalo bi videti u tome što polazeći od tog jezgra s pravom možemo govoriti ne samo ο utemeljenju fundamentalne ontologije nego i ο zasnivanju regionalne ontologije umetnosti ili, pak, metontološkom utemeljenju pitanja ο etici.
Hajdegerovo učenje ο istini je, ponovimo, fenomenološko jer se u njemu analizira puni fenomen istine, koji je kao i svaki drugi fenomen intencionalno ustrojen. Fenomenološko Hajdegerove analize sastoji se u tome štoje on pokazao da za različite načine odnošenja prema bivstvujućem, počev od najjednostavnijeg pomišljanja na bilo koju stvar, postoje različiti modaliteti ispunjavanja i utvrđivanja/legitimacije istine tih intencionalnih načina odnošenja. Hajdegerov fenomenološki pristup ne napušta, nego na dubljoj ravni utemeljuje shvatanje istine kao istine iskaza, kao što, takođe, objašnjava problem adckvacije koji se javlja u tradicionalnom shvatanju istine. Međutim, ova koncepcija napušta preovlađujući model legitimacije i evidencije koncipiran na opažanju koje je prototipski dato kao neposredno opažanje nečega u njegovoj telesnoj datosti. Hajdeger napušta opažajno-kontemplativni i okreće se operativno-instrumentalnom, pragmatičkom i praktičkom modelu evidencije i legitimacije. Proces u kom se istinitost utvrđuje s obzirom na uklopljenost u sredstvo-cilj relaciju i s obzirom na operativnu prethodnu, netematsku evidenciju predstavlja jedan hermeneutički proces. Hajdeger na taj način čini jedan radikalan otklon od magistralnog toka zapadne filozofske tradicije od Platona preko Kanta do Huserla. Za Hajdegera osnovno jezgro saznanja i delanja, njihove istinitosti kao i njihovog odnosa prema svetu nije opažanje bivstvujućeg, nego izlaganje odnosno pragmatički ustrojeno smotreno ophođenje sa bivstvujućim. Nakon analize hermeneutičke fenomenologije istine i oslanjajući se na uvide koji su u toj analizi eksplicirani, okrećemo se sada razmatranju hermeneutičke fenomenologiji umetnosti.
