Онкрај пута

Већ неко дуже време бављење Хајдегером и његовом филозофијом није више у фокусу мога рада. Овај блог је настао као израз ентузијазма везано за хајдегеријанска питања, проблеме. Сходно томе сам покушавао да барем једном месечно објавим неки прилог на блогу који би био тематски занимљив. Х. и његова филозофија су за мене били неко и нешто што ме је од мојих првих студијских година (у)водило у филозофију и филозофирање. Х. је био надасве неко ко је умео да постави право питање за некога невичног филозофирању, за некога ко се борио са мислима. Тако су се и потврђивале речи Хане Арент о Х. филозофирању као нечему што је далеке ствари чинило блиским. Већ неко дуже време окушавам се у нечему што не би било интерпретација неке филозофије, па тако ни Х., него би било покушај једнога засебног концептуализовања, односно избијања на пут. Наравно да је надасве јасно, да овде није реч о неком искључујућем тону који би постављао ствари „или-или“ али ипак у овим нијансирањима се дешавају ствари. Тако се и дошло до тога да се буде поштен према ономе што се овде радило и да се тако и једноставно призна да тога више нема и да се ствар изменила. Уколико ентузијазма за овакву тематизацију нема сматрао сам поштеним ствар довести на њено место.

Што се тиче различитих тема које су покренуте овде, можда је згодан тренутак да се резимира. У погледу литературе која се налазила на блогу, од које је нека уклоњена путем интензивирања акција на нету које се дешавају последњих годину и нешто дана, упутио бих на више странице које би могле бити од помоћи:

http://www.aaaaarg.org/
http://libgen.info/
http://gen.lib.rus.ec/
http://en.bookfi.org/

http://bookza.org/

Изузетна искуства, поред редовног студија и предавања,  која бих хтео овде да нагласим током бављења Х. филозофијом била су: посета колиби у Тотнаубергу, филозофска школа у Оребићу, као и поједине прилике којима је омогућено указати на један у одређеном смислу неортодоксан приступ Х. филозофији.

У погледу започетог круга читања упутио бих на тему на форуму пјацета, где је колега Давор наставио да спроводи ову замисао на један крајње зналачки начин и тренутно стигао до пар. § 8.

Што се тиче питања о наставку студија у мом случају избор је пао на Универзитет у Бечу [Uni Wien]  - Факултет за филозофију и науку о образовању [Fakultät für Philosophie und Bildungswissenschaft], односно Институт за филозофију [Institut für Philosophie]. Основни разлози су били квалитет који UW може да понуди али са друге стране и финансијски разлози, односно могућност финансирања студија као и својевремено чак бесплатни студиј, мада се чини да од следећег семестра долази до промена.
У погледу предавача који би били занимљиви у оквиру теме блога а у погледу мог скромног досадашњег једносеместралног искуства су пре свега емеритуси Хелмут Фетер [Helmuth Vetter], неке његове књиге су превођене код нас, односно пре збирке есеја, затим Гинтер Пелтнер [Günther Pöltner]. Поред емеритуса такође и Георг Штенгер [Georg Stenger], затим Матијас Флачер [Matthias Flatscher] те Софи Лојдолт [Sophie Loidolt].

Читаћемо се свакако и даље. Леп поздрав из земље Витгенштајна и Попера, али једним делом и Брентана, као и Фројда, Климта, Хундертвасера, Фрица Ланга, захер торте, Моцарта али и моцарт кугли. :)

На путу ка Хајдегеровој колиби (3.део)

2. дан (10. октобар 2010)

По навици рано буђење. Синоћна магла је још увек ту и чини се да има намеру да ту и остане још неко време. Једна од добрих ствари у Jugendherberge-у чика Фрица је доручак по систему "eat&drink as much as you can", који је укључен у цену смештаја. Ужас! Вратићу се из Немачке са 120 килограма. Доручкујемо, пијемо кафу. Одлучан сам да нађем Хајдегерову колибу. Јуче нас је спречио мрак, но мора бити ту негде. Сигуран сам да ћемо је наћи. Враћамо се у собу. Пакујемо ствари. Враћамо кључ на рецепцији. На рецепцији је Фрицова жена Сумико. Захваљујемо се и одлазимо. Натраг на пут. Магла не посустаје. Видљивост је јако ограничена. Стижемо до прве табле. На ливади поред табле коњи. Стоје непомични. Сабласна слика. Није нам јасно шта се дешава. Изгледају као и на слици - потпуно непомични. Настављамо од Wanderparkplatz-а (прве табле) даље ка Jakobuskreuz-у (другој табли). Код знака сам који нам показује да је "Martin Heidegger Rundweg" у смеру уског шумског пута. Упућујемо се тамо. Стижемо поново до препреке. Електрична жица. Видљивост је јако лоша. Чак и да је колиба у близини, сумњам да бисмо је по оваквој магли видели. Но, то ме не одвраћа од чврсте намере да стигнем до колибе. Да ли је колиба иза жице? Шта подразумева знак који нас је упутио овамо? Да идемо поред жице? Али све што видим је пут који је препречен жицом, а са леве и са десне стране дуж електричне ограде густо растиње, дрвеће, папрат. Не одустајем. Одлучујем да наставим кроз растиње лево од места где се електрична препрека испречава шумском путу. Пробијам се кроз растиње, дрвеће, суве гране се ломе пуцају. Једини оријентир ми је електрична жица са десне стране јер више нисам на путу. Са десне стране не видим никакву колибу. И не само колибу, буквално од магле не видим ништа. Са леве стране је шума која делује тако густо да не верујем да бих се уопште могао провући између дрвећа. Дрвећа се пружају у висину тако да им се не види крај. Стижем до потока. Прескачем га. Скоро. На сву срећу сам се опремио чизмама за Шварцвалд. Настављам да се пробијам и на крају после 15-20 мин. стижем до места где сам јуче безуспешно покушао до прођем и где ме је дочекала жута табла са натписом "Elektrozaun". Натраг ка препреци код које ме чека помало већ забринута сапутница. Овога пута путем. Успут размишљам о томе шта даље да радим. Стижем до места одакле сам се упутио странпутицом. Окрећемо се назад. Одлучујем да се вратимо до Jugendherberge-а. План - попити кафу, чекати да се магла разиђе и распитати се о Хајдегеровој колиби. На путу до Jugendherberge-а свраћамо до прве табле покушавајући да растумачимо где смо погрешили, надајући се да ће нам мапа помоћи. Но, бадава. Електрична препрека остаје тамо где јесте. На рецепцији смо. Пусто је на рецепцији. За једним столом наставник са ученицима увежбава представу. Мувамо се по ходнику. Успели смо да ухватимо поглед тете Сумико, која нас у послу и журби пита да нисмо нешто заборавили. Хтели бисмо кафу да попијемо, кажемо. И да се распитамо око Rundweg-а. Је л'? Аха. Каже нам пут води ту около са горње стране феријалног дома па се прилази са горње стране колибе. Објашњавам да то знамо, но да је проблем електрична ограда која је постављена. То ју је изненадило. Каже да јој није познато да постоји електрична ограда али и да дуго није ту пролазила. Но може да се приђе са доње стране. Колиба је браон са зеленим капцима на прозорима. Седимо у главној сали за оброчење. Доноси нам кафу. Питаће мужа, каже. Супер. Хвала. Стиже чика Фриц и објашњава нам где је колиба. Каже, тамо је, нема шансе да је мимоиђемо. Да, а шта са струјом? Ма, јеб' струју. Јесте ви Срби или Французи? Мис'м, шта глумите? Два дана обилазите око колибе к'о мачка око плота. Добро, није баш то рекао. Треба да се провучемо испод, каже. Ел.жица је у ствари само за стоку. Као неки електрични чобан. И није та струја јака, смртоносна већ је намењена само да одврати стоку од покушаја да оде изван ограђеног. Даје ми туристички материјал који представља Rundweg и колибу. Ок, хвала. Немам срца да му кажем да имам већ три комада. Пијемо кафу. Гледам кроз прозор. Магла је још увек ту, мада се чини као да се повлачи. Немачка застава испред Jugendherberge-а. Спремамо се. Крећемо. На ходнику срећемо професора, који је нешто раније са ученицима увежбавао комад. Фриц разговара са њим. Наставник се такође интересује за колибу. Прилазимо. Фриц се окреће ка нама. Спонтано ступамо у разговор са наставником. Неки фин чикица. Причали су му овдашњи људи да је Хајдегер сваки дан прелазио ову трасу, која је данас маркирана као Rundweg. Каже да није ишао до колибе. Има то у плану. Објашњавамо му да се морамо провлачити испод ел.жице. Наравно, као просечном градском Немцу, то му је помало необично. Захваљујемо му се и настављамо по трећи пут у правцу колибе. Овај пут са благословом чика Фрица. Напољу је ситуација много боља. Магла је се повукла скоро потпуно. Wanderparkplatz. Jakobuskreuz. Натраг у шуму. Електрична препрека. Провлачење. Коначно са друге стране жице. Пут пресеца чистину. Краве са леве стране. Окрећу се према нама све са чуђењем. Онтолошка разлика између човека и краве - успели смо после два дана да се провучемо испод жице. Прилично скромна разлика. Но ни краве нису наивне. Поставиле су мине за незване градске госте. Спуштамо се низ ливаду. Друга табла је ту. Колиба такође. Ипак је то била бела колиба са кровом на 'четири воде'. Колиба је прилично скривена. Нема пута до ње у правом смислу. Ствар са бојом колибе је та да је реновирана. Односно даске којима је подаскана су нове. То је разлог зашто нас је уместо сивкасте боје, дочекала бела, односно крем колиба. Земљиште на којој се налази колиба ограђено је ел. жицом као и свако друго у Тотнаубергу. Прилазимо ближе са горње стране. Назире се пут који води до колибе. Жица је ту, наравно. На дрвету поред прилаза стоји табла "Privat". Даље настављам на своју одговорност. Огрешавам се о приватну својину Хајдегерових наследника. Није да ми је потребан неки благослов од г. Мартина, но човек свакако никада није био јбн либерал. Провлачим се испод жице настављам ка самој колиби. На следећем дрвету још једна жута табла "Privatweg Durchgang verboten". Ок, матори, разумели смо. Приватно је светиња. Јасно. Спуштам се даље. Са леве стране је бунар са чесмом или нешто слично за шта у српском језику не налазим одговарајуће речи. Са десне стране је подмлађена колиба. Како ми је Фриц објаснио колиба зјапи празна и тек понекад неко од Хајдегерових наследника долази у њу. Но, врло ретко. Цепанице су поредане испред колибе. Капци су зелене боје, као што је Фриц и тврдио и како је на сликама. Леп поглед на подножје села са чеоне стране колибе. Мувам се око колибе. Посматрам околину. Место је и данас згодно за оног ко жели да се изолује. Иако је данас Тотнауберг туристичко место. Верујем да јако мали број људи живи овде. Највећи део стамбеног простора је за издавање. Различити пансиони (Pension), приватници који издају собе, хотел, феријални дом (Jugendherberge) исл. Тако да иако је колиба и данас прилично забачена, Тотнауберг данас свакако јесте један туристички Gestell. Разлог који се наводи зашто колиба данас није музеј јесте тај да је колиба у приватном власништву. Мада, шта би музеј био ако узмемо у обзир Хајдегерове текстове "Питање о техници" и "Извор уметничког дела"? Gestell? Назад у правцу из кога сам дошао. Провлачење испод неизоставне електричне жице. План је да наставимо даље одавде. Претпоставка је да смо на правом путу. Колиба је ту, табла је ту. План је да наставимо ка капелици, код које смо јуче видели путоказ. Настављамо путем, помало бојажљиво крај стада које пасе. У некој рупи примећујемо вола, који истодобно искаче из рупе препречава нам пут на неких пет метара испред нас. Оледили смо се. Да ли ће кренути да нас вија? После експлозивног скока из рупе, примирио се. Али ни макац са пута. Невољно одустајем. Настављамо у другом смеру. Међутим, пут је у другом смеру такође препречен ел. жицом. Идемо назад познатим путем, одакле смо и дошли. Поновно провлачење испод жице, па кроз шипраг.Подне је. Искористићемо време које имамо пре поласка буса за Кирхцартен за мување по Rundweg-у. Прелепо је. Спуштамо се крај колибе са доње стране. И даље. Стижемо до инфо центра, где смо први дан покупили инфо-материјал и купили воду. Враћамо pfand флашу. У објекту и испред је граја. Немци користе сваку прилику да праве вашар, једу кобасице и пију пиво. Девојчица продаје мајице Тотнауберг. Пар чика је у народној ношњи. Ка градској кући [Rathaus], где је уједно аутобуска станица. Имамо од Фрица документ о боравку у феријалном дому који је уједно и карта до Фрајбурга, у нашем случају до Кирхцартена. Време је лепо. Стиже бус. Улазимо. Објашњавамо око феријалног дома и карте. Каже ок, али ово је бус за Тотнау. Бус за Кирхцартен стиже за пар минута. И стиже. Карта-Фриц-феријенхаус. Ок, чика шофер нас пушта у бус. Документ о боравку у феријалном дому је уједно и карта за бус, како је и рекао чика Фриц. Све паше. Стижемо у Кирхцартен. Воз за Фрајбург стиже за пар минута. Мала конфузија око перона. Ипак је перон 1. Стижемо у Фрајбург на време, тако да успевамо да ухватимо воз за Франкфурт. Следи шест сати возом са преседањем у Фракфурту до повратка у завичајност Лајпцига.

---------------------------

Zusammenfassung

Укратко, Тотнауберг вреди свакако посетити били ви опседнути Хајдегером или не, филозофијом уопште или не. Тотнауберг је нешто где свакако вреди отићи.

---------------------------

За већи формат кликните на иконицу "x".

Фотографије на mediafire


Инфо материјал из Тотнауберга о Martin Heidegger Rundweg

---------------------------

На путу ка Хајдегеровој колиби (2.део)

1.дан (9. октобар 2010)

Одласку у Тотнауберг је претходило једно организовање како пута до тамо и назад, тако и боравка. Почетна тачка ми је био Лајпциг, покрајина Саксонија, где боравим као стипендиста DAAD. Лајпциг се налази у источно-централном делу Немачке. Удаљеност између Тотнауберга и Лајпцига је око 700км. За ово би у Србији било потребно вероватно целодневно 'јахање' Железницама Србије, међутим у Немачкој се то достиже за мање од 6 сати. Организовање пута нам је олакшао интернет сервис Немачке железнице (www.bahn.de) који вам на једноставан и исцрпан начин даје упутства како да користите транспортна средства у Немачкој и како да стигнете од тачке "А" до тачке "Б". Организовање боравка у Тотнаубегу нам је олакшала туристичка интернет презентација ове области (www.todtnauer-ferienland.de) путем које смо пронашли смештај у "Jugendherberge Fleinerhaus Todtnauberg" (todtnau-todtnauberg.jugendherberge-bw.de) те путем нета резервисали кревете у истом. Железница је прилично скупа, те би карта Лајпциг-Фрајбург иначе коштала око 100е. Ми смо раније обезбедили карте за Немачку (нешто попут Interrail) те смо за ово а и друга путовања по Немачкој прилично јефтино прошли. Кревет са доручком у феријалном дому [Jugendherberge] нас је коштао 24е. Међутим то зависи и од година, броја ноћења исл, тако да можете и јефтиније да прођете. Ноћење може да се нађе за неких 15е, што смо касније сазнали путем промо материјала сеоског туристичког сервиса. Оно што је добро, по питању Jugendherberge-а, у смислу овог филозофског туризма, јесте да се налази на Хајдегеровом путу [Martin Heidegger Rundweg] и то на самом почетку, што је прилично згодно.
И тако смо, не баш лако и не без јутарње мучнине, устали у суботу 9.10. око 6 сати, те се спремили и затим упутули у правцу Лајпцишке железничке станице. У 7,15 смо кренули Intercity-Express-ом у правцу Франкфурта. Преко Гoте, Вајмара, Ајзенаха стижемо у Франкфурт у 10.41. У Франкфурту Сајам књига. Вероватно највећи у Европи. Огромна гужва на станици. Купујемо кафу на станици и упадамо у воз за Фрајбург. Просипам кафу по путницима и извињавам се. Први пут стојимо у возу. Но ипак после Манхајма, Карлсруеа налазимо место за седење. Стижемо у Фрајбург око 12.59. Према информацијама које сам нашао на нету следеће је хватање аутобуса 7215 за Тотнауберг. Налазимо станицу са које креће овај бус, међутим никаквих информација за суботу и за правац Тотнауберга. Одлучујемо се да се упутимо у смеру корисничког сервиса-бироа Немачке железнице, који имате у сваком већем граду. Тамо нас упућују на воз који у 13.41 до Кирхцартена, одакле бусом 7215 настављамо даље до Тотнауберга. Тоалет у Фрајбургу, дерање коже, 0,80е. Ок. Седамо у воз за Кирхцартен. Кирхцартен је трећа станица од Фрајбурга. Стижемо у Кирхцартен. Бус 7215 је на станици. Питамо да ли иде до Тотнауберга. Ок, иде, укрцавамо се. Плаћамо по 3,5е. Одушевљени седимо у бусу, посматрамо околину. Стигли смо у Шварцвалд. Пролазимо бусом кроз шварцвалдска села, на путу ка Тотнаубергу. Природа је изузетна. Не знам колико фотографије то могу да пренесу. Висока дрвећа, кланци, потоци. Стижемо у Тотнауберг. Испред градске куће смо [Rathaus]. Покушавамо да се оријентишемо. Питам девојку која чека бус у ком правцу је Jugendherberge. На неких 15 минута узбрдо, наравно. Вучемо се уз брдо. Време је лепо. Сунце снажно сија. "Praktica" баш не подноси планинско сунце. Са десне стране наилазимо наки сеоски инфо центар. Упућујемо се тамо. Но, субота је, не ради. Но, намештеници су предусретљиво оставили материјал на столу испред бироа. Налазимо ту карту села, информације о Rundweg-у, те тоалет и неку продавницу у којој купујемо воду, уз обећање да ћемо вратити стаклену "pfand" флашу. Даље ка Jugendherberge. Стижемо на раскрсницу. Са леве стране је дрво са ознаком "Martin Heidegger Rundweg" а на десној страни на узвишењу је "Jugendherberge Fleinerhaus Todtnauberg". Коначно смо стигли. Сретни. Узбуђени. Мало помућени од пута и преседања. Стижемо на рецепцију Jugendherberge. Ролетна на рецепцији је спуштена. Пријава од 17. Тренутно је 15.30. На сву срећу, чика Фриц, који води ово место није формалиста те нам даје собу. Пита када смо резервисали кревете. Је л' јуче? Јесте јуче. Неспретно чита српско презиме. Испуњавамо формулар. Узима постељину под мишку и води нас до собе. Неки клинци са наставником музике имају пробу у простору до наше собе. Мало су се 'разгаћили'. померају неке столове који стоје испречени испред врата собе. Чика Фриц нам спушта постељину на кревет и оставља нас. План - једемо сендвиче, затим палимо ка колиби, док се још види. Испред смо. Гледамо карту. Оријентишемо се. Хајдегеров пут је кружан. Саморазумљиво јер је Rundweg. Крећући се њиме, вратићемо се код чика Фрица, на преноћиште. На путу се налази 5 табли које обележавају пут и које дају одређене информације о Хајдегеру и Rundweg-у. Прича се да је овај пут био Хајдегерова свакодневна рута. Стижемо до Wanderparkplatz-а. Ту се налази прва табла. Читамо текст на табли. Настављамо даље ка Jakobuskreuz. Поглед је предиван. Збуњујуће жицом ограђене парцеле. Стижемо до друге табле. Ту је клупа са погледом на шуму и узвишење које се пружа равно. Дрвена табла са натписом. Цитат Хајдегера. Скрећемо десно на Jakobuskreuz-у. Према карти и информацијама са табли, требало би да ускоро стигнемо до Хајдегерове колибе. Једва приметна табла у жбуњу показује да Rundweg у правцу шуме, што нас одводи са главног пута и изводи на шумску стазицу. Уска стазица кроз шуму. Дрвеће, маховина, папрат. Стижемо до препреке на путу. Жичана ограда. Не можемо даље. Иначе цео Тотнауберг је пресвучен жичаном оградом. Жица је повезана са струјом [Elektrozaun]. И то је јако болесно. Збуњени смо. Није нам јасно куда даље. Овде треба да је трећа табла. И колиба. Међутим ни једног ни другог. Ни путоказа који би нас упућивао куда даље. Вероватно смо се негде преварили. Погрешно скретање. Вероватно треба да продужимо даље. Враћамо се на главни пут и настављамо даље. Неки пут који се такође одваја са главне стазе и води десно у правцу у ком претпостављамо да је колиба. Неизбежна електрична ограда. Настављамо главним путем. Природа је предивна. Буквално ти застаје дах. Постаје ми јасније зашто би неко овде направио колибу и у њој проводио велики део времена. Ходамо. Сумњиво нам је. Већ је требало да налетимо на трећу таблу. Видимо у даљини нешто што подсећа на таблу. Стижемо до четврте табле. Недостаје трећа. Негде смо је мимоишли. Стижемо до раскрснице. Табла са натписом "Rundweg" нам говори да смо на правом путу. У близина је капела, Fatima-Kapelle. Силазимо са главног пута и спуштамо се до капеле. Мала капела са лепим погледом на подножје Тотнауберга. Мувамо се око капелe па се окрећемо назад ка главном путу и наилазимо изнебуха на дрво са таблом "Martin Heidegger Rundweg". Хм. Да се неко није играо са чекићем и ексерима? По ком реду су уопште табле постављане? Свеједно. Пратимо таблу. То нас изводи на пут који пресеца ливаду на којима је стока на испаши и наравно ограђене електричном оградом. Спуштамо се између ливада до главног пута. На Тотнаубергу су уобичајени дрвени стубови кроз које тече вода и слива се у дебло издубљено. Настављамо у правцу пете табле и очекујемо да ипак видимо "Хајдегерову колибу". Према информацијама које поседујемо и по мапи Rundweg-а, требало би да се колиба може видети са више страна. Са горње стране нам то није пошло за руком, но остаје нада да ће нам са доње стране успети. Пада мрак, тако да немамо више ни времена на претек. Приближавамо се петој табли. Са десне стране су нам колибе од којих би једна требала и могла бити Д'Хајдегерова колиба. Али која? Има их више али две улазе у ужи избор. На слици коју сам пронашао на нету, те на слици у материјалу из туристичког бироа у Тотнаубергу, колиба је подаскана, но даске су остариле тако да су пре неке сиве боје, док су прозори зелене боје. И то је слика којом себи представљам колибу. Тиме би то требала бити колиба на левој страни, одмах поврх пете табле. Но, примећујем да је проблем у крову. Кров на тој колиби је на "две воде", како се то у народу зове, док је на слици Хајдегерове колибе кров на "четири воде". Колиба на десној стани има такав кров, но њена спољашњост је потпуно бела из даљине, те не одговара сивим даскама које очекујем. Остаје нејасно која је колиба "the real thing". Помало сретни, помало збуњени, пуни утисака, опијени Шварцвалдом настављамо Rundweg-ом. Он нас води на почетак где се налази Jugendherberge. Повратак у Jugendherberge. План - мало се освежимо и идемо негде на кафу. Излазимо из Jugendherberge и спуштамо се путем у смеру где нас је аутобус из Кирхцартена данас оставио. То је Градска кућа у Тотнаубергу [das Rathaus]. Успоставља се да Тотнауберг и није баш место са ноћним животом, иако је крцат туристима, који долазе овде на одмор. Стижемо до места где смо послеподне купили воду. Пусто је прилично. Срећемо госпођу која нас љубазно пита "ко смо, шта смо". Кажемо, попили бисмо негде кафу, ако је могуће. Објашњава нам да у овој згради ништа више не ради и Упућује нас у оближњи Хотел. Седамо у хотелу за сто, крај прозора. Напољу се спушта магла. Окружени смо старијим људима. У пензији су, па лудују. Шипче докони по Шварцвалду. Испијамо кафу и упућујемо се ка нашем вечерашњем преноћишту. Магла је сабласна. Не види се даље од пар метара. Само у подножју села постоји улично осветљење. Други део пута прелазимо у магли и мраку. Тако је непровидно да би могао да се судариш са пролазником из супротног смера. Страх. Жива машта у овој непрозирности ми не иде на руку. Коначно стижемо до Jugendherberge-а. Смештај је одличан. Скромна соба са креветом на спрат, туш кабином и тоалетом. Изузетно чисто, надасве.
Утисак на крају дана: Хајдегеров Rundweg се показао као један Holzweg, односно као једно блуђење, као странпутица, и тако можда послао праву поруку и у правом смислу представио себе.
Сан после прилично дугачког дана.

Наставак

За већи формат кликните на иконицу "x".

Фотографије на mediafire

На путу ка Хајдегеровој колиби (1. део)

На путу ка Хајдегеровој колиби

1. део

Током уређивања и писања блога о Хајдегеру, трудио сам се да барем једном месечно објавим једно писаније, поставим неки материјал и пренесем оно што ми се чинило занимљивим, важним у погледу тематике блога. Већ неко време нисам уређивао блог јер током септембра и октобра боравим у Немачкој, те сам прилично заузет како обавезама тако и могућностима које пружа ова земља. Једна од могућности коју сам успео да спроведем у дело јесте посета Хајдегеровој колиби [Heidegger-Hütte]. Тако сам прошли викенд (9-10. октобра) провео у селу Тотнауберг, на Шварцвалду, где се колиба и налази. Овде имам намеру да пишем о томе како сам уопште стигао тамо, што ће уједно бити и упуте за некога ко се одважи у правцу Тотнауберга а уједно и један, такорећи путопис. Материјала, пре свега фотографија, информација али и искустава са пута има превише за један блог-пост, стога ћу ово да изложим кроз трочлану или можда и четворочлану структуру.

Први део ће се бавити уопште Тотнаубергом и Хајдегеровом колибом. Ту ћу изложити неке опште информације о томе. У другом и у трећем делу писаћу о свом личном искуству, на путу до тамо, боравку и одласку.

Где, шта и како је Тотнауберг и шта је уопште Хајдегерова колиба?

Тотнауберг је село на крајњем југозападу Немачке, покрајина Баден-Виртемберг. Налази се на планини Шварцвалд, на надморској висини 1020 m. Удаљен је око 30 кm од Фрајбурга. Првобитни разлози да Хајдегер подигне на Тотнаубергу колибу а не у неком суседном селу су, наравно, профани. Са друге стране ономе ко посети Тотнауберг, постаје јасно зашто би неко желео ту да борави. Но, о томе доцније. Хајдегерова жена Елфриде је ово место познавала одраније, јер је још за време студентских дана боравила у Тотнаубергу, током једног одмора. Тако је Елфриде, сопственом уштеђевином и по сопственом плану, купила парче земље на којој ће касније колиба бити подигнута. Хајдегер и његова породица ће се уселити 9. августа 1922. у колибу и од тада ће колиба постати место у коме ће породица проводити значајан део године. Према изворима, намера Елфриде је била пружи Хајдегеру место на коме ће моћи у миру да се посвети раду и писању. Хајдегер ће уистину и провести значајан део времена у колиби, пишући како "Битак и време", тако и друга дела, попут "Прилога филозофији" и др. Колиба је изнутра тада била а и данас је спартански уређена. О томе се не може посведочити јер колиба може да се посматра само споља и није до данашњег дана претворена у музеј. Једна табла на Хајдегеревом путу се бави управо тиме зашто колиба није претворена у музеј. Ипак, колиба је струјни прикључак добила, судећи према материјалу из Тотнауберга, тридесетих година као једно поравнање [der Ausgleich] између Елфриде и покрајинске владе, везано за Хајдегеров останак у Фрајбургу, те одбијање позива за боље плаћено место у Берлину. Колиба, осим што је била 'Хајдегерово уточиште', било је место у коме су га посећивали студенти (између осталих и Данило Пејовић) те Гадамер, Бултман, Ритер, Хајзенберг, Јингер, Волф, Селан идр. Колиба је до данас постала предмет ходочашћа тзв. хајдегеријанаца и један туристички ресурс.

Наставак